Pages

VIKIPEDIJA:BIBLIJA = MEČ BEZ POBEDNIKA



Njih dvojica ni prošli put nisu bili svesni mog prisustva. Virus na njihovim kompjuterima je odradio svoje, antivirusna odbrana nije funkcionisala, i ja sam se putem kamera našao u njihovoj kancelariji. Tu sam bio, i opet sam, i biću, iz vrlo ličnih razloga, da čujem kako danas razmišljaju naši dragi državni službenici kad veruju da ih niko ne čuje. A ne kao oni u rijalitijima, što znaju da ih snimaju, pa se sve pretvori u cirkus. Uostalom, gledanje kroz rupu na komšijskoj tarabi je stari vid zabave, zar ne? 


I još nešto. Odlučio sam da vam otkrijem njihova imena, uprkos mogućnosti da će se možda i prepoznati. Zovu se, ššššš... Janko i Marko.

Ali, neka mi bude dopušteno, ovog puta ću dati i neke svoje komentare, šta bih ja, da sam Janko ili Marko, uradio u nekoj situaciji, pa i šta bih rekao onom drugome.

Janko je veliki vernik Vikipedije. Što je jako važno za suštinu priče koju sam odlučio da podelim sa vama.

I za sve što ga zanima, on zaviri u tu virtuelnu enciklopediju, koju pravi na stotine hiljada, možda i milioni ljudi. A mnogo, mnogo više nas zna za nju. I koristi je. Janko je fasciniran njenom izvornom idejom, njenim obimom, mogućnošću da stalno bude prepravljana, da je laka za korišćenje, besplatna...  

Marko je, sasvim suprotno, njen ogorčeni ne-konzument. Marko bi da Vikipedije nema. Da nema ni Gugla. Da nema interneta uopšte. A tek te Amerike, što je sve to izmislila, „samo da nas špijunira i ucenjuje“.

Marko je tog dana bio uobičajenog raspoloženja. „Internet je virtuelni svet““, dobacuje Janku gotovo svaki put kad ga vidi da se divi nekim podacima sa Vikipedije.

„Otkud znaš da je to tačno?“, pita ga, „Ko to proverava? Postoji li neki stručni savet, kolegijum koji zaseda, bilo kakvo stručno telo koje ume da proceni šta sme, a šta ne sme da se objavljuje, šta je prošlo naučnu proveru, a šta nije? Tu svaka budala može da otvori svoj nalog, i da stavi članak o sebi. Moja drugarica je okačila priču o sebi po kojoj ispada da je ona neko i nešto, a ja bih rekao da je bliže onom dijametralno suprotnom.“

Prihvatiti promene u društvu nije lak zadatak. Marku je on, kako vidimo, i poprilično težak. 
On bi hteo da se vreme zaustavi. Pošto to nije moguće, a Janko je glasnogovornik tih promena, Markova frustracija se usmerava na njega.

Ni Janko uobičajeno ne zaostaje u nerazumevanju. Koje se razlikuje samo u frekvenciji. Kao da su dve radio stanice, koje su na UKT skali blizu, ali sviraju potpuno različitu muziku.   

„Ali to nije tačno. Postoji sud javnosti. On sve koriguje“, tumači Janko, „I taj sud je mnogo širi i objektivniji od suda jednog uskog kruga nekakvih stručnjaka, koje je neki centralni komitet izabrao da zabranjuju i dozvoljavaju. Otkud ti znaš da je tačno ono što je u toj tvojoj enciklopediji, ili na kraju krajeva u samoj Bibliji? I nju su dopisivali i prepravljali, nekako slično kao i Vikipediju.“

A mogao je Janko i da kaže ono čuveno: „Hajde da se složimo da se u ovome ne slažemo“, i da skrene temu ka nečemu što će Marku biti prihvatljivije. Da spusti loptu. On je, međutim, izabrao da - čačka mečku.

„Kako samo možeš tako da bogohuliš, da porediš jednu kupusaru sa Svetom Knjigom? Taj vaš tobož objektivni pristup je čista prevara. Jer baš kao što je danas postalo potpuno normalno da ljudi kupuju ispite i diplome, i tuđe znanje predstavljaju kao svoje, tako je isto i na toj tvojoj Vikipediji sasvim normalno da svako može da podmetne bilo šta što mu je u interesu. I to u neuporedivo većoj meri nego oni koji su stvarali stare dobre enciklopedije. Ako je onda i bilo manipulacije u kriterijima, to je naspram ovog nebo u odnosu na zemlju“, rasplamsao je polemiku Marko.

„Da, da, tako govori onaj koji veruje da je u Bibliji sve istina, pa čak i ono što su dopisivali u srednjem veku, kada su ti dopisivači jurili veštice. Ti bi da enciklopedije, baš kao i sve vesti, danas umesto cenzora iz CK-a, pišu i uređuju popovi“, dodade ulje na vatru Janko.
Naravno da je tada duh bio ne samo pušten iz boce, nego se pretvorio u - ljutog džina. Da li se u takvim situacijama možemo obuzdati? Da li se ova dva ega, kao dva ovna na brvnu, mogu nekako primiriti? Da li se duh u bocu može vratiti? Može, dakako! Sad ćete da čujete i kako.

Marko je odjednom osetio potrebu da ne ide dalje. Njemu buka započete rasprave nije mnogo prijala. Te je u sebi izgovorio kratku molitvu za smirenje. Ne molitvu, nego zapravo zahvalnost Bogu, što mu je upravo Janka dao za kolegu, što je on neka vrsta njegovog blagoslova, da može da sagleda stvari i drugačije. Iz drugog ugla. Čak i kada se s njim nimalo ne slaže.

„Hvala ti, Janko. Hvala ti što si iskren prema meni. Bolje je da mi kažeš, nego da se pretvaraš da je sve u redu. Na kraju krajeva, i nije dobro da svi mislimo isto. Kakav bi to svet bio. Poprilično dosadan.“

Istovremeno dok se Marko zahvaljivao Bogu, Janko je, ugrabivši priliku, uradio isto za svog kolegu, ali obraćajući se – Univerzumu.

„Hvala tebi, dragi kolega. Da nije tebe, moj pogled na internet bio bi sasvim sigurno manje kritičan. Žao mi je što sam upotrebio neke grube reči. Drago mi je što si tu. Obećavam, potrudiću se da te još bolje razumem“, glasio je Jankov odgovor.

Bio je to iznenađujuće dobar kraj jednog u prvi mah neprijatnog razgovora, kraj koji se samo poželeti može, i koji rađa veru u ravnotežu između Vikipedije i Biblije, Univerzuma i Boga, Janka i Marka...

U to ime, živeli! 

GoKo.

Goran Kojic

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com