Pages

JANKO I MARKO U AKCIJI: ČIJI JE VEĆI...?





Znamo već da njih dvojica rade u državnoj službi. I da imaju odličan posao (po stranačkoj pripadnosti), koji im omogućava da na radnom mestu i ne rade mnogo, nego da polemišu o raznim zanimljivim temama. Zahvaljujući savremenoj tehnici, hakerskom umeću, i mojoj neodoljivoj znatiželji, svi njihovi zanimljivi razgovori su odnedavno dostupni i vama...


Na zidnom satu u njihovoj kancelariji već je 14, petak je, te naše junake hvata uobičajena groznica vikenda nadohvat ruke. A ona obično, nelogično, iznedri i - konflikt. I ovog puta temu je izabrao surfujući Janko...

„Naš toranj u Beogradu na vodi biće visok 210 metara, a Beograđanka je npr. visine oko 100 metara. Kakva grandioznost, čoveče!!! Gledam neka poređenja, pa Hram Sv.Save sa sve krstom visok je 82 metra“, začikava.

„Pa da, to i jeste vaš toranj, kolega“, uzvrati mu Marko, istom merom, te produži. „Jer nama niti je potreban, niti mu se radujemo. A kad kažem nama, mislim na sve istinske patriote, koji ne mogu da se raduju tom očiglednom skrnavljenju naše kulture, tradicije, a ponovnom dolasku one koju smo uz goleme žrtve uspeli da udaljimo sa ovih prostora. Nije valjda da se radujete tom povratku, kolega?“

„Sve što ste rekli, dragi kolega, jesu sve same proizvoljnosti i špekulacije. Najpre, u projektu koji sada mogu da vide i sve vaše vajne patriote, jasno je da nema ni ’I’ od islamske kulture, na koju se vi tako ostrašćeno obrušavate. Te tako nije predviđena ni džamija, koje se vaši mnogo plaše. Drugo, izađite već jednom iz te Kosovske bitke i srpskih ustanaka protiv Osmanlija, i pogledajte u budućnost, dragi kolega, a tamo, već 2019. na mestu gde je sada ruglo ovog prekrasnog grada, stajaće jedan od najatraktivnijih kvartova odavde do Dubaija“, nastavio je u istom smeru Janko.

„Uh, hvala Bogu dragom pa ne rekoste do Meke i Medine, kolega. Pomislih načas da ćete i vi na hadžiluk na tu stranu, a ne, ni slučajno, ka Jerusalimu. Ali, pošto znam da vi verujete u Kosmos kao višu silu, i zaklinjete se u vašeg bezbožničkog gurua Stivena Hokinga (Oksford 1942, najveći svetski autoritet u fizici, profesor na Kembridžu – op. GoKo), ne bih da vas mešam sa verujućim, pa makar to bili i ovi petrol-muhamedijanci naših dana“, nabaci Marko nehajno nove teme za razgorevanje vatre konflikta.

Janko je, naravno, prihvati, oberučke: „Vama je, kolega, očito krivo što se Hram na Vračaru neće videti baš iz svakog beogradskog ćoška, pa tako i iz Savskog pristaništa. Ili što će naši prijatelji iz Dubaija konačno osvetiliti mračnu Savama’alu, kolega, Sava mahalu, a ne Savamalu kako je zovu oni koji malo znaju o istoriji ovog grada. A ne da tu, po zamisli vaših, nikne još jedan hram, sa zvonikom od celih 200 metara visine?“

„A šta bi smetalo, kolega, da se umesto jedne arhitektonski potpuno neprimerene bogataške četvrti, tu izgradi kompleks zelenih površina, i parkova, sa Hramom našeg svetog Patrijarha Pavla? Da, i sa zvonikom od 300 metara, ako treba, kojeg sam, u pravu ste, onomad i usnio. Imali bismo šta pokazati turistima, i ponositi se time. A i za našu decu eto nove sreće, za bezbrižno trčkaranje“, dobaci Marko, zadovoljan što je dobio priliku da Janku konačno smisleno ispriča ovaj važan san.

„Kolega dragi, a na čemu vi usniste, sve svoje verujuće snove, pa i ovaj divni, priznajem? Na jastuku, ili na uzglavlju? Koliko znam, draga vam je Bajagina pesma ’S druge strane jastuka’. A jastuk nam je donela baš ta kultura, koju biste sad da žigošete. I ne samo jastuk. Kako biste zvali ekser, kafanu, ajvar, meze, kašiku, ortaka, katanac, itd. itd. Kako zovu onog koji ode do Jerusalima, hadži-Marko ili hodočas-Marko? Koja god je kultura ovuda prolazila, kolega, uvek nam je ponešto dobroga donela. Baš kao što i mi valjda mislimo da nekom dobro možemo doneti.

Nego, ta vaša ideja uopšte nije estetski ružna. Naprotiv. Na stranu što je smatram nepraktičnom, i neizvodivom. Jer, ovi vaši ni onaj vračarski, ’najveći na Balkanu’, nisu u stanju da završe ni za 50 godina. Mi smo bankrotirali, kolega, zaboravljate to. Nama su potrebne investicije spolja“, poče polako da umiruje vatru Janko.

A Marku se ovo zapažanje, uz sve razlike u mišljenjima, ipak dopade, i sinu mu ideja da je dobro da se za to zahvali Bogu, te zamoli Janka da zapamti gde je stao, a da on ide da prošeta.

Vrativši se, uveliko smiren, sa egom u zadnjem džepu, reče Janku da on nije protiv progresa, ali da nije ni za haos koji žele neki. „Među kojima svakako niste vi, kolega“, naglasi Marko. I još reče da iskreno veruje kako će hram sv.Patrijarhu Pavlu sa velikim zvonikom koji je usnio nići onda sa novobeogradske obale Save, da bude kontrateža onome što se gradi preko puta, i da se onda vidi koja lepota turiste više privlači.

I što je najvažnije, da mu nipošto ne pada na pamet da učestvuje u nadmetanju – Čiji je veći? Nego da ga mnogo više zanima dobro za sve.

„Mogu li da pomognem, kolega? Možda bi lepše bilo: Čiji je mudriji (?), he-he. Mislim na predlog da ovaj grad bude privlačniji, svakako. Može tako?“, prihvati pruženu ruku Janko.

„Divan predlog, kolega. Slažem se, ali samo ako nam naspete onaj jedan vaš ’smuti pa prospi’?!“, reče Marko, još jednom uvidevši koliko je bitno da u svakoj raspravi budemo spremni da dopustimo da drugi misle drugačije. Kao i da ih zbog toga ne osuđujemo, nego da ponekad ta mišljenja i prihvatimo. Pa makar dolazila i od nekog sa totalno drugačijim - uverenjima.

Baš kao što su, najčešće, uverenja naših junaka, Janka i Marka.

A što se konflikta tiče, on je najčešće, zapravo, progresivan. Samo je bitno da ne preraste u svađu.   

U to ime,

Živeli! 

Goran Kojic

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com