Pages

MRZOVOLJCI I DOBROVOLJCI, PREBROJTE SE!



DA LI JE ZDRAVO POZDRAVITI SE?

A) Da.
B) Ne.
C) Nije bitno. 

Kada bi ovo bila stvarna anketa, verujem da biste se, ako je vaš izbor pod A, iznenadili njenim rezultatima. Jer, sve je više onih koje pozdravi i drugi slični izrazi dobre volje, poput „Prijatno!“, „Nazdravlje!“, pa čak i „Hvala!“, „Izvolite“, a tek „Molim lepo (i drugi put)!“, žešće nerviraju.


Ta vrsta ljudi, koja pomenuta sredstva komuniciranja ne samo da ne koristi, da ih ignoriše, nego čak i traži da drugi prestanu s njihovim konzumiranjem, sve je brojnija. A njima suprotstavljena grupa konzumenata pomenutih tradicionalnih „proizvoda“ polako ali sigurno izumire... Zvuči vam preterano?

Ne, ne radi se tu (samo) o kulturi i nekulturi. Tu je reč o nepoznavanju, a samim tim i nepriznavanju lekovitog delovanja pozitivnih vibracija (autosugestije), ili bar o potiskivanju istih za račun nekih drugih mehanizama, tj. dinamika. I naravno da nije svaka autosugestija placebo. Sve popularnije su one sa - nocebo pedigreom. Baziranom na strahu, na čemu bi drugom?!

Svojevremeno sam pročitao komentar rezultata ozbiljnog naučnog istraživanja (izvinjavam se što ne mogu da vam navedem preciznije podatke), koje je navodno, eto, konačno dokazalo da će apsolutna većina nas uvek odabrati negativnu poruku ukoliko su nam ravnopravno predstavljene dve suprotstavljene varijante.

Npr. ako čekamo da nam stigne dozvola kako bismo ušli u neki prostor, i ako nam istovremeno, na jednak način, bude rečeno i „Uđite!“ i „Nemojte da uđete!“, da će većina nas izabrati ovo drugo.

Kao što ćemo, ako nam se istovremeno kaže i „Zdravo!“ i „Crkni!“, na većinu ovo drugo ostaviti snažniji dojam. Uplašićemo se.

I eto nas ponovo kod srži problema koji se ugnezdio i u mnogim drugim neprilikama, a koja se zove – strah.

Strah će nas, dakle, često blokirati da nešto ne uradimo. Ali, zar on istovremeno nije i jedna od naših omiljenih igračaka, koja nas nagoni da volimo trilere, horor i sl. žanrove?! Što bi rekao Ranko Marinković, parafrazirajući Arhimeda: „Telo uronjeno u strah, izgubi od svoje smrtnosti onoliko koliko teži istisnuti strah.“

A strahova ima raznih. Baš kao i njima srodnih praznoverja i predrasuda.

Svojevremeno me je, u entuzijastičnoj fazi mog bavljenja temom zdravlja, poprilično šokirala činjenica da puno ljudi uopšte ne voli da priča o zdravlju i bolesti. Sećam se jednog susreta sa inače vrlo pristojnim čovekom, koji je na pomen teme zdrav život (dakle, ne bolest!!!), poskočio kao oparen, uz katapultirani komentar: „Samo nemoj o tome da pričamo. Samo ne o toj temi, molim te!“

Nisam se raspitivao o uzrocima njegovog stava. Ali mi je ličilo na nekakav strah. Neistisnuti. Da li je dobro nositi ga u sebi? Naravno da nije.

Nego, oprostićete mi, ali nipošto nisam za to da se strah istiskuje konzumiranjem pesama tipa „Prokleta je ova nedelja“, „Prokletog me Bog stvorio“, „Proklet da je ovaj život...

Preporučio bih da se to ipak obavi kvalitetnije. Da se kroz – dobrovoljni - razgovor dođe do tih ranjivih mesta u duši, i da se ona, na profesionalan način, počiste od strahova. Postoje tehnike. Ali, šta je jače: mrzovolja ili dobrovolja?

Da bismo to saznali, neophodno je da - zakoračimo.

U to ime,

Živeli! 

Goran Kojic

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com