Pages

JANKO I MARKO U NOVOM DVOBOJU: DA LI JE VAŽNIJE STABLO ILI ŠUMA?





I Janko i Marko rade u državnoj službi. I imaju odličan posao (po stranačkoj pripadnosti), koji im omogućava da na radnom mestu kad god im se prohte polemišu o raznim zanimljivim temama. Zahvaljujući mojoj (neodoljivoj) znatiželji, ali i savremenoj tehnici, hakerskom umeću... svi njihovi zanimljivi razgovori su ekskluzivno na ovom blogu dostupni i vama...


Početak je radne nedelje. Puni su novih saznanja. Janko sa društvenih mreža, guglanja do iznemoglosti, ali i iz omiljenih duhovnih knjiga... Marko sa liturgije i posleliturgijskih ljudovanja, te takođe njemu omiljenih duhovnih knjiga... Napunjenih baterija, oni kreću u nove radne pobede. Pardon, htedoh reći, u nove bitke. Koje mi, jel’te, pratimo s bezbedne distance.

„Meni je, dragi kolega, kad smo već kod narodnih poslovica, šuma uvek bila privlačnija od stabla. Šuma ima moćnu energiju, onoliko moćniju što je šarolikija, bogatija. Meni to mnoštvo ne samo da ima magičnu privlačnost, nego i njeno sinergijsko dejstvo lakše budi moje radoznalo srce... Glasam za šumu. Šuma nas je održala, njojzi hvala“, prvi je potegao Janko, po navici.

Markov „mitraljez“ bio je takođe spreman za paljbu, rafalnu: „’Koliko ljudi, toliko ćudi’, veli stara mudrost, a ja bih na to dodao, „Pa tako i vučijih, koje lako dlake, ali teško ćud menjaju“. Vidim, dragi kolega, da potežete i stihove i ambijent te čuvene borbe vaših za tzv. novi svet, za ideale u koje su verovale b... I videli smo dokle nas je ta ljubav prema vašim šumama i gorama na kraju dovela, do dužničkog ropstva iz kojeg su šanse da se iščupamo manje od šansi da dokažete da je Rtanj piramida. Pogledajte vi, dragi kolega, oko sebe, i videćete mnogo suvih stabala do kojih su nas te vaše šume i gore dovele. Neprestano ste menjali i dlake i presvlake, samo da vam priznamo pravo na apsolutnu istinu o značaju šume u pobedi nad Bogom. Bog da vam dušu prosti.“

Vi koji imate vremena da čujete kako je dalje tekla ova „drugarska“ polemika, svakako znate da niste ništa bolji niti od mene koji ih namerno prisluškujem za vas, a svakako ne ni od njih, koji možda i znaju da ih prisluškujemo, pa na vatru škaljivih tema, samo ulje sipaju... Ali, ima tu i obrta, vrlo zanimljivih.

„Kolega, kolega... vi govorite kao da su oni vaši preci, bradati i masni, kojima je gibanica sa ideološke zastave vijorila, il’ ono ipak beše glava mrtvačka, svoju borbu samo za okruglim stolovima vodili. Il’ mi se pričinila neka gora Ravna? Nego, pustimo mi naše gore, ravne i šumovite, da u istoriji predahnu. A vratimo se simboličkoj dilemi, o važnosti šume i stabla. Ipak ste vi, kolega dragi, sposobni da mislite svojom, a ne glavom prevaziđenih ideologija“, pokušao je da razgovor privede univerzalnijoj temi radzonali Janko.

Bilo je potom i dalje praznog hoda, obostranog pucanja ćorcima, kojim radije ne bismo da vas opterećujemo... Od kojeg su se u jednom trenutku, po običaju, obojica umorili.
Prvi je pušku, ovog puta, i na moje iznenađenje, spustio Janko.

„Ali, evo prihvatam izazov, kolega dragi. Pogledaću celu stvar iz drugog ugla. Vi ste npr. to stablo, koje mi je, uz sve naše međusobne razlike, veoma drago. Jer, gledajući u tu vašu nesumnjivu duhovnu širinu, da, da... ja makar i za toliko koliko gledam u vas, ne vidim šumu koja je iza, šumu koja je sve suprotno, koja i pored sveopšteg civilizacijskog razvoja, ni najmanje ne sumnja u svoje čuvene tvrdnje o postanku Eve od Adamovog rebra i slično.“

„I ja, evo, prihvatam vaš izazov, dragi Janko. I neću da vam protivrečim oko naše zajedničke biblijske majke Eve. Pročitaću, obećavam, čim pre, makar tog vašeg veselog Otoa Vajningera*, što je savremenim Evama pripisao sva zla ovog sveta, ali je inspirisao i neke naše umne ljude, poput prof.Jerotića, da ga tako često pominju. Jer i iz te vaše šarolike, mada meni često vrlo nesimpatične šume, gdekad mi se ne samo pojedina stabla, nego i čitavi šumarci, učine jako simpatičnim“, prihvatio je pruženu ruku Marko.

Odatle nastaviše stazom međusobnog uvažavanja, i završiše još jednom tamo gde bi svaki konflikt – pardon, nismo rekli svađa - trebalo da završi: u evidentnom pomaku, makar i neznatnoj promeni ugla gledanja, ili osvešćivanju novih uvida.

A danas, konačno, (u)videše i stablo i šumu. Malo li je?!

U to ime,

Živeli!

* Oto Vajninger (Beč, 1880-1903), vrlo osporavani, naročito za života, ali i hvaljeni - sve do danas - tvorac teorije polne dualnosti u ljudskom biću, autor remek-dela "Pol i karakter".   

Goran Kojic

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com