Pages

DRAGI MOJI, ZDRAV ŽIVOT NE POSTOJI. A NI SMRT NE STOJI NIŠTA BOLJE.

Neke stvari su svima jasne, ali većina ne želi da ih izgovori. Kao da će se, ako ih izgovorimo, ispod nas otvoriti vulkan i proždreti nas svojom zastrašujućom energijom. Npr. da smo izmanipulisani. Pa i da nas prilično često prave budalama. Ili, da niko nije otporan na laži. Pa su tu naši hrabri (državni službenici) Janko i Marko, ne samo da izgovore sve ono što mnogi od nas ne smeju, nego i da nam sve lepo objasne. Zato ih i plaćamo iz budžeta, zar ne?!


“Kako mogu da tvrde ovi vaši da u Srbiji postoji organska hrana, kad se dobro zna da je ceo svet zatrovan, i da se čak i na najvišim vrhovima Himalaja u visokom procentu nalaze teški metali koje svuda okolo rasipaju savremeni avioni? A da ne pričamo o ovim kemtrejlsima, koje sistematski razbacuju, da bi smanjili broj stanovnika Planete na proračunati optimum. Kažite mi, kako onda da nešto bude čisto, organsko, dragi kolega?”, frca prvu iskru rasprave Janko.

“To vi hoćete da kažete da o toj oblasti koju proučavam već tri decenije znate nešto više od mene, da moje zalaganje za organsko ima veze sa nekakvom mojom uobraziljom o čistoti naše lepe zemlje, oko koje se hiljadama godina otimaju najveće svetske vojskovođe, a mi im još od Lepenskog vira, pa preko Vinče, te Kosova Polja, sve do našeg lepog belog i prkosnog Grada, ipak odolevamo i ne damo da nas zgaze kao insekte. Naša zemlja ne samo da je maksimalno čista i organska, pogotovu u odnosu na one zapadne, kojima se divite, nego je i sveta, svaka njena stopa. A oni koji to ne vide, nisu je ni dostojni”, istom merom zavarničio je i Marko.

“Ne, kolega Marko, ja možda i ne znam ništa o toj vašoj čistoj zemlji, od pamtiveka, ali o ovoj koja je danas poškropljena osiromašenim uranijumom, zasuta kemtrejlsima, zalivena totalnim pesticidima i herbicidima, a čija je gotovo svaka stopa ukrašena PVC i PET pazlima naše nekulture, znam makar toliko da se ne zanosim idejom o organskoj Srbiji. Zdrav život je, makar ovde, kod nas, da parafraziram vašeg omiljenog pisca, neproverena glasina, kolega dragi."

Bio je to centaršut direktno na Markovu glavu u petercu. U sportskom žargonu to je, zna se, čist zicer. Pa je usledila i – egzekucija: “Vrlo dobra asocijacija, mili kolega. Vi koji tzv. istinu pronalazite uglavnom na fejsbuku i vikipediji, nemate ni promil šansi da osetite veličanstvenost te misli, da je smrt neproverena glasina. Smrt svakako ne postoji za verujuće, jer oni slave život. I život im se dešava. Kako na ovom, tako i na ‘onom svetu’. I pritom ovde ne mislim samo na moju pravoslavnu sabraću, nego i na sve iskrenoverujuće hrišćane, muslimane, jevreje, pa i na te vaše, nju ejdž vernike, koji su i Boga preimenovali, samo da ne bi nekom nešto davali iz svog džepa. Ima tu ponešto i da valja, priznajem. Ali samo ako se u srcu nastani Ljubav. A kad se u to desi, onda smrti nema, tada ona i postaje – neproverena glasina.”

“Zastaću na čas, kolega Marko, da predahnem pod tom - zajedničkom nam - krošnjom Ljubavi. Slažem se, tu prestaju sve razlike između nas, ako iskreno verujemo u Nju. Ako nam Ona nije samo na usnama, nego je još više u srcu, tj. duši. Tu od smrti ne ostaju ‘ni Đenkini dugmići’. Ako mislimo na isto, onda sam saglasan i da je to naš zajednički sadržilac. Pa u skladu sa našom uobičajenom praksom predlažem da to i zalijemo. Ovog puta vi birajte piće”, oraspoložio se Janko.

Marku nije bilo neophodno dugo razmišljanje: “Topla limunada, kao prkos letnjoj vrelini, moj je definitivni izbor.”

“Za zdrav život, kao neproverenu glasinu”, nazdravi Janko, jedva se suzdržavajući da ne prasne u smeh.               


  



Goran Kojic

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com