Pages

ZEMUN I JA




Dogodilo se u prvoj polovini januara 1989. Ne znam koji je tačno bio datum, ali ni mesec dana posle simbolično hladnog jutra, dobro memorisanog 16.decembra 1988, kada sam „beogradskim“ (autobusom), preko Olova, Kladnja i Zvornika, iz Bosne uhvatio tutanj za Srbiju. Kažem simbolično hladnog, jer se evo sve do dana današnjeg, sigurno ne zbog te celzijusove hladnoće, koja ne beše ni blizu debelog minusa, nikad nisam dovoljno ogrejao suncem beogradskim da bih se osetio ili prozvao Beograđaninom. I kažem tutanj, jer mi tamo gde sam rođen, već te 1988. zaista nije bilo dobro. Ali, o tome nekom drugom prilikom.


Bilo je jutro januarsko, meni toplo, valjda najviše oko srca, kad sam ugledao te neodoljive prizore, i osetio zavodljivu energiju Dunava i Zemuna, zaputivši se sa Zelenog venca, tad još uvek postojećom linijom 15E, ka „Navipu“, gde su me u beskrajnim i besprekornim redovima čekale gajbice vina da ih utovaram u kamione.

Beše to moj prvi beogradski posao preko Omladinske zadruge, kojem, naravno, ni najmanje nisam gledao u zube. Naprotiv, bio mi je jako mio, kao prilika da pokažem svu svoju stečenu i utreniranu odgovornost i marljivost, ne bih li u sledećem "izvlačenju" dobio nešto još bolje...

U takvom raspoloženju, a i u ljubavnom zanosu prema mojoj tadašnjoj devojci, do čije mi je blizine bilo toliko stalo da sam bio spreman da radim i neuporedivo teže poslove, sve samo da se „na magarcu“ ne vratim odakle sam došao, tog jutra sam se na prvi pogled zaljubio u Dunav i Zemunski kej. Kao rezultat tog zaljubljeničkog zanosa gotovo istovremeno rodila se i ideja da ću kao mesto svog boravka sasvim sigurno, čim se steknu uslovi, izabrati neku adresu na potezu Hotel „Jugoslavija“ – Gardoš.

I čim se pojavila šansa da se tu dobro ugnezdim, a bilo je to (tek) krajem 1993. godine - iz zaljubljenosti u Zemun rodila se i istinska ljubav. Tolika da sam malo u šali, a pomalo i zbiljski, počeo da smišljam čak i politički program osamostaljenja Zemuna od Beograda, pod sloganom „Može Hong-Kong, žemo i Munze“. Da, više je bilo u šali, razume se. Uz kafu i puno smeha sa mojim Zemuncima.

I tako, najpre sam u Zemunu živeo u Goce Delčeva, preko puta Hotela „Jugoslavija“ (6 godina), zatim u novom delu Retenzije, u Palmira Toljatija (4 godine), a sada već dve godine živim na staroj Retenziji, u Starca Vujadina. Sve bliže srcu Zemuna, sa Zemunom u srcu, na tom putu već skoro 28 godina.

Možda i nije presudno za vaš doživljaj ove priče, ali pod Zemunom ja šire doživljavam sve s ove strane Dunava i Save, pa sve do Zemun Polja. Ali me najviše greje energija Zemunskog keja i Gardoša.
Kad me je jednom prilikom sin upitao da li se više osećam kao Sarajlija (gde sam rođen), ili kao Beograđanin (tu, kao, živim), odgovorih, gotovo ljutito: „Ni jedno, ni drugo!“ „Nego kako?“, bio je uporan da dobije odgovor.

„Kao Zemunac, naravno.“

Možda će ovde biti i suvišno da naglasim to što je on rekao: „I ja, tata“. I što se Zemun i na taj način dokazao kao neodoljiv u mojoj porodici...

Hvala ti, Zemune, što mi daješ toplinu koja mi je potrebna za blagougodno životno zadovoljstvo. Hvala ti na ljubavi kojom me hraniš.

U to ime,

Živeli! 

Goran Kojic

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com