Pages

ZEMUN, DRUGA PRIČA: TRI DUNAVSKE BAJKE




Svako ko se doselio u Zemun, pa ga je zavoleo tako da mu rođeni Zemunci na tu ljubav kažu: „Tooo, tebra!“, ne živi u sumnji. Barem ne u onoj ljubavnoj. Ako iko od vas, međutim, bude posumnjao i u jedno slovo ovih dunavskih bajki, čekam ga na Keju, kod „Venecije“, da raspravimo u šetnji...  


Prethodnitekst, naslovljen poprilično pompezno i pretenciozno „Zemun i ja“, onima koji su ga i primetili više je obećavao nego što je dao. „Isuviše ti je ličan“, „A gde je tu Zemun?“, „Dodaj i neki primer“, „A ja mislio/la biće u nastavcima“, samo su neki od komentara mojih prijatelja i poznanika, koji su me obradovali već i činjenicom da su hteli da mi svoje mišljenje saopšte direktno, a ne da isto to npr. kače na bandere po mojoj omiljenoj šetačkoj stazi na Keju od stare Retenzije do „Radeckog“. Doduše, mogli su i na ovaj blog, ali im je izgleda bilo prijateljskije da mi kažu direktno. Hvala im na iskrenosti. Kao što je, iskreno, bilo poštenije da prethodni tekst naslovim sa „Ja i Zemun“, jer sam sebe gurnuo u prvi plan. Žao mi je.

Ali, zato evo nastavka. A i zemunskih priča, bajkovitih...

Ružno pače


Izvinjavam se najpre junacima ove poznate bajke, koji su odlučili da svoju savremenu verziju igraju već godinama, bez pauze, na glavnoj sceni Zemunskog keja. I to u mnogo širem sastavu od one izvorne verzije, u kojoj je uživala valjda većina nas u detinjstvu.

Korišćenjem slike ove žive predstave uz pomenuti tekst, ogrešio sam se o neopisivu čaroliju koju oni stvaraju, i to tamo gde Dunav ne ljubi samo nebo, nego i obalu, i splavove, i brodove, a posebno nas Zemunce. I to na istovetan način kao što se i zemunski labudovi neprestano ljube i inspirišu svoje sugrađane da krenu istim putem nežnosti.

A deo te nežnosti i ljubavi su svakako i njihovi „ružni pačići“, koji gaču uglas sa malim Zemuncima što ih roditelji dovode na njihovu omiljenu troimenu baletsku predstavu: „Ružno pače“, „Labudova reka“, a može i „Reka labudova“.

Kraljević i prosjak


Ako si Zemunac, živiš i ovu bajku. Doduše malo izmenjenu. Ovde nema potrebe ni za kakvim promenama garderobe i uigravanjem novih uloga. Svako je povremeno i prosjak i kraljević. Tople zemunske ulice ne daju ti osnova za privremena presvlačenja. Ili jesi, ili nisi...

Pa i da foliraš da si kraljević, a prosjak si - svejedno, može i obrnuto - niko te ni pogledao ne bi. Jer u modernoj, zemunskoj verziji ove bajke, neki prosjaci su odavno postali kraljevi(ći), a bivšim kraljevi(ći)ma nipošto ne stoji loše prosjačka odeća. Svima je ionako samo bitno da su na glavnoj zemunskoj sceni. I svi su u glavnim ulogama.

Kralj žaba


Naravno da svi Zemunci znaju da se u plićaku našeg Dunava praćakaju, šljapkaju i krekeću na prvi pogled ružne i ljigave, a zapravo sve same čarobne žabe.  

Pravi Zemunci znaju da baš kao i u pomenutoj bajci, u kojoj je žabac dočekao svoju princezu da ga oslobodi čarolije i pretvori u princa, i svaka od zemunskih žaba, verujući u čaroliju, tu u dunavskim plićacima čeka svoju malu princezu ili princa, da je zavole takvu kakva jeste. Zato i ne odlaze iz svog zemunskog raja.

Baš kao i mi, koji u zemunske dunavske bajke verujemo, bez izuzetka. I koji znamo da njihova čarolija ne prestaje...

U to ime,

Živeli! 

Goran Kojic

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com