Pages

LEGENDA O KUKANJU



Bilo je to jedno sasvim obično selo, ni po čemu poznato, pre nego što je u njemu jednog dana zapevala - kukavica. Reći ćete, valjda zakukala. I dodati - zakukala je i u drugim selima, pa šta?! E, pa, videćete da je to veoma bitan detalj.


Verujem da ste primetili da postoji ozbiljna razlika između pevati i kukati. Kako kod ptica, tako i kod ljudi. E tu razliku bi ovde trebalo svi ne samo da imamo na umu, nego i da je do kraja osvestimo, pre nego što krenemo dalje. Jesmo li svi? Da ne bude posle da nisam naglasio. Odlično.

Važan detalj ove priče svakako je to da je sudbonosnu rečenicu “Kako ova ptica neobično i lepo peva”, prva izgovorila jako važna osoba u selu, čije su se reči uvek pažljivo slušale, iako je bila mlada. Tada jako mlada.

Kćerka jedinica starešine sela, Vukica, bila je miljenica onoga u čiju se reč i volju u selu nije diralo.

Bilo je to veče bez vetra, bez bilo kakvog ometajućeg zvuka, i njen otac Vukan je jasno čuo poznato mu - kukanje. Još iz najranijeg detinjstva zapečaćeno u duši kao signal neke nadolazeće neprijatnosti. Tako se, naime, dotad verovalo ne samo u Vukanovićima. I već se bio spremio da naredi svojim saradnicima da ovu pticu zloslutnicu oteraju iz sela, kada se iz susedne odaje začuo glas devojčice, njegove miljenice: “Kako ova ptica neobično i lepo peva”.

Ono što je sledilo bilo je kao u filmu... Kukavica je od tog momenta u selu Vukanovići postala zaštićena vrsta, koju ne samo da niko nije smeo da tera, ili ne daj Bože ubije, nego je u svrhu njenog većeg prisustva i drugim pticama naređeno da jaja kukavice, koja im je ona tradicionalno podmetala u njihovo gnezdo, imaju poseban, prvorazredan značaj, ta de se iz njih neizostavno imaju izleći kukavičini mladunci. Pa i po cenu da svoje ne izlegu. Surovo, ali istinito. Donet je i poseban zakon koji uređuje ovakav ptičiji život.

Ti ptičići potom su uzimani pod specijalnu zaštitu saradnika našeg starešine, tako da je za kratko vreme kukavičja populacija narasla do potpune dominacije, a njena pesma do - sveprisutnosti.

Tu se izrodila ideja, a i realizacija, da proizvođači zidnih satova ugrađuju upravo kukavičin “poj” u mehanizam koji ukazuje na tačno vreme. Valjda ne treba naglašavati da je u Vukanovoj kući, a posebno u odajama njegove miljenice, takvih zidnih satova, bilo – napretek. A slično je bilo i u drugim kućama u selu.

Ovom i sličnim napravama svi stanovnici Vukanovića mogli su da se do mile volje nauživaju kukavičje pesme i kada su u kućama, jer se poj omiljene seoske ptice svaki čas javljao iz zidnih satova, dečijih igračaka, suvenira razne vrste... Ove suvenire su turisti, koji su masovno obilazili Vukanoviće da se načude ovoj nesvakidašnjoj pojavi, raznosili po celom svetu.

Bila su to teška vremena za sve druge ptice. Koje ne samo da nisu mogle doći do reči, tj. pesme, nego su i masovno osporavane kao pevačice. Ukazivano im je na nedostatak izražajnosti, nečistoću tona, pa čak i na falširanje, tj. nedostatak sluha. I to ne samo vrane, gavranovi, čavke i kreje, nego i kosovi, češljugari, kanarinci, pa čak i dotad neprikosnoveni - slavuji... Mnoge od njih su, izgubivši volju za pevanjem, pale u depresiju, i svoj životni smisao su sve više pronalazile u nemom ležanju na – kukavičinim jajima. Takvo podaništvo ptičiji svet dotad nije video. Retke među njima su smogle snage da odu iz Vukanovića, tražeći mesto pod suncem tamo gde je njihova pesma makar mogla biti zapažena, ako ne cenjena.

Nasuprot tome, kukavicama su pripisivani isključivo epiteti u superlativu. U čemu se, dabome, uveliko preterivalo. Utrkujući se u sticanju naklonosti starešine Vukana, seoski viđeniji ljudi su počeli da daju predloge kako da se pevanje nalik na kukavičino što više prenese i u tradicionalnu narodnu muziku. Te je tako stvoren i novi muzički pravac, koji je i muzikom i tekstom bio zapravo kreativno variranje na kukavičinu pesmu: hu-hu, ili ku-ku. Ali, svako je to čuo kako je mogao ili hteo.    

I tako, malo po malo, došlo je do pojave koju bismo mi, svakako, uz dužno poštovanje starešine Vukana i njegove miljenice Vukice, mogli nazvati – sveopštim kukumavčenjem tj. kuknjavom.
Samo što to, čak i ako bi nekom palo na pamet, niko nije smeo tako da nazove.

Niko? Greška.

Jednoga jutra, miljenica Vukica je, hajde da kažemo, ustala na levu nogu. Jer, iz njenih usta se začulo: “Dosta mi je ove sveopšte kuknjave. Hoću da opet čujem pesmu slavuja”.

Te reči je prvo čula njena majka, koja se probudila pre svog muža, i svom voljenom je, gurnuvši mu travčicu u nozdrvu, da prekine njegovo hrkanje, saopštila: “Naša miljenica želi nešto da ti kaže.”
“Vukice, zlato, nešto si rekla?”, glasilo je očevo pitanje.

Ne treba da vam detaljno opisujemo šta se desilo nakon ponovljene miljeničine zapovesti. Bitno je da znate, a posebno ako ste osetljivi na stradanja životinja, da kukavice od tog momenta nisu ni ubijane, a ni proterivane. Taman posla. Opstale su one. I još uvek podmeću svoja jaja u tuđa gnezda. A takođe i – kukaju.

Starešina Vukan je, u cilju ispunjavanja želje svoje kćerke, ali i umirivanja uzburkanih duhova u selu, samo poništio zakon o obavezama drugih ptica da izlegu kukavičju mladunčad. A doneo novi, da je slavuj vrsta sa posebnom zaštitom. 

U Vukanovićima su se tako ponovo počele javljati i pesme drugih ptica, i muzika je sve više poprimala nove, bogatije sadržaje.

Doduše, kao trag te makar i privremene kukavičje dominacije, ni dugo posle toga zidni satovi nisu tražili novu ptičju pesmu, a i kukanje u muzici nije iščezlo sve do danas.

Ipak, na zastavi sela zavijorio se novi simbol – slavuj.

A kompozitori inspirisani njegovom pesmom, uprkos velikom trudu i kreativnosti, ni do dana današnjeg nisu uspeli da pobede duh kuknjave u muzici, nastao u vreme slavnog starešine Vukana i njegove miljenice Vukice. 

I nema tu nikakve pravde ili nepravde. Uvek je bilo tako. Ne po ukusu naroda, po ukusu većine, kako se to obično tvrdi, nego po ukusima onih koji masovne ukuse određuju i u čiju se volju – ne dira.

Nego da vas pitam, da vidim da li ste bili iskreni na početku čitanja: Šta znači pevati, a šta – kukati?

..........

GoKo

Goran Kojic

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com