Pages

NAŠ NOLE I NAŠA SVEST: HOĆEMO LI SE OPASULJITI?


Odvajkada postoje heroji našeg doba – sa rokom trajanja. Ali, ne onim koji je prirodan, tj. da su jednom heroji - heroji zauvek, nego da su – čim budu poraženi – predmet suprotnih emocija. Vremena se menjaju, ali su principi isti. Pa tako i kad je reč o našem Noletu. Mada po neretkima on uopšte nije naš, nego je “njihov, tuđi, ili samo svoj”. Pa da malo popričamo na tu temu...

Gorboj: Gledao sam Noletov poraz u finalu Masters kupa i izgubio je – pa šta? Zar je to razlog da izmišljamo teorije zavere i kritikujemo njega i njegovu familiju? Pa zar nije Nole postao jedan od najboljih tenisera svih vremena, zar nije za sliku naše zemlje u svetu učinio više nego mnogi diplomati i političari, zar nije tolikim ljudima godinama donosio toliko radosti i inspiracije i postao, posle užasnih 1990-tih, i nešto malo manje užasnih 2000-tih, prvi pošten i moralno besprekoran uzor mladima u Srbiji? Zar sve to nije dovoljno da mu kažemo – hvala ti, Nole, odsad pa zauvek, šta god da uradiš... A ima valjda i on svoj život i nije mu jedini zadatak na ovom svetu da ispunjava naše kompleksima pokretane želje za superiornošću i pobedama.

GoKo: Prijatelju moj dragi, očekivanja nas bezmalo uvek vode u razočaranja. Pa onda iz razočaranja teško da išta možemo razumeti. Tako je i sa onima koji slave dobitnike čijom se slavom i sami kite, a onda ih, isto tako, žele baciti u blato, kad ne ispune njihova očekivanja. Stari obrazac, sa novim predstavnicima.

Gorboj: Ne može se uvek pobeđivati, niti to valja očekivati. Među narodnim umotvorinama koje je Vuk sakupio ima i jedna pesma čiji stihovi glase: „O čoveče pravedniče/u dobru se ne uzvisi/a u zlu se ne poništi“. Meni je to najbolja preporuka za opšti stav u životu koju sam ikad čuo.

MiTa: Odavno me podilazi jeza kad gledam dočeke Novaka Đokovića ili kad čitam novinske tekstove o njemu. Ne zato što imam nešto protiv njega – taman posla! Baš naprotiv, divim mu se. Zaista je zaslužio, kako ti kažeš GorBoj, da mu kažemo – „hvala ti, Nole, odsad pa zauvek, šta god da uradiš“. Ali ne. Umesto zahvalnosti, pred njim je more očekivanja. Što onih koji traže da njegova snaga traje večno, što onih koji jedva čekaju da on pokaže slabost, kako bi mogli da se prave pametni i drugima sole pamet. Mene zapanjuje taj nedostatak zahvalnosti kod našeg sveta. Odakle dolazi potreba da sve one koji su proslavili Srbiju zloupotrebljavamo za sopstveno samopozicioniranje svake vrste, umesto da ih negujemo, podržavamo, umesto da im budemo zahvalni?  Ako sad kažem da epidemija kancera i autoimunih bolesti nije samo posledica hemijskog zagađenja, već i moralnog i eterskog, daću podsticaj za polemiku koju ne želim, ali – kako ostati zdrav u tom obezdušenju?

GoKo: Zvučaću možda i klišeizirano, ali zaista je ovde prvenstveno reč o očekivanjima i (ne)razumevanju. I upravo zbog pomenutog mehanizma, koji vodi u manja ili veća razočaranja, treba razumeti i razočarane. Dakle, ne zato da bismo opravdavali bilo šta što čine u tom razočareanju, u besu sopstvene nemoći npr. nego da ne bismo i sami upali u istu ili sličnu zamku. A zaista danas, uprkos svom materijalnom obilju, i uprkos možda i najvećim zabeleženim slobodama pojedinca u istoriji, broj razočaranih, frustriranih, besnih - sve više raste. A zdraviji postajemo, MiTo - znam da to znaš, ali da se podsetimo - uvek kada se dosledno bavimo razvojem sopstvene svesti, danas popularno nazvanim ličnim razvojem, negoli kritikom sveta koji nas okružuje.

MiTa: Tačno, a baš ako smo kod toga, ezoterijska nauka razlikuje dve vrste kritike okoline i njihovih posledica. Prva je tzv. „kukanje“, kad se čovek oseća kao žrtva i time zauzima poziciju nekoga ko nema mogućnost da promeni svoju situaciju. Druga je kad neko stalno svojim bližnjima soli pamet, čime ograničava svoje vidno polje na ono što se uklapa u njemu poznate sheme, a za sve ostalo zatvara oči. Primer za prve su alapače, a za druge, fanatici. Životni trening upravo uči čoveka kako da vidi svet u kome je, ali i svoje emotivne reakcije, kako bi živeo svesno. Ali tu pomaže kad neke stvari ponesemo iz roditeljske kuće, npr. rodoljublje, zahvalnost i osećaj odgovornosti.

Gorboj: Dobro kažeš, MiTo. Ipak, ako te stvari nismo poneli iz roditeljske kuće, možemo da ih naučimo. Pitanje je samo – hoćemo li da učimo? Ili mislimo da znamo sve? Da možemo sa punim pravom da dajemo mišljenje i o vrhunskom tenisu, i o politici, i o zdravlju, i o ekonomiji... Pa ko, pobogu, ima toliko znanje da iole suvislo može da govori o više od dve oblasti? Po mom mišljenju, obični ljudi kod nas malo više znaju, malo jasnije vide i malo nezavisnije razmišljaju nego na Zapadu, ali opet je to isuviše malo. I o samima sebi znamo veoma malo, pa kako možemo išta bitno znati o drugima? Dakle, prevashodno učenje, lični razvoj, životni trening – to nam svima treba, i to do kraja života.

RAZGOVOR TROJE PRIJATELJA, JEDNE DAME, VEGETARIJANKE (MITA) I DVOJICE VEGETARIJANACA U NAJBOLJIM GODINAMA (GORBOJ I GOKO) TRAJE VEĆ DUGI NIZ GODINA, ALI OD PRE PET SU GA VODILI NA OVAKAV NAČIN, DELEĆI GA SA ČITAOCIMA ČASOPISA "ŽIVETI ZDRAVIJE". SADA SU TU, DA GA PODELE I SA VAMA...

..........

GoKo

Um Pa Srce

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com