Pages

DA LI SU ANALGETICI LEK? NE, NISU. A JEDINO SREDSTVO ZA OTKLANJANJE BOLA? O, NE. A ZDRAVIJA ALTERNATIVA JE...?





Malo je među nama onih koji i pri najmanjem bolu (koji traje) neće zavući ruku u – kućnu apoteku. A kad to kažem, onda prevashodno mislim na „lekove“ koje preporučuju farmaceuti: brufen, ipobrufen, diklofenak, aspirin, upsarin, paracetamol, febricet, eferalgan, kodein, kafetin... Iako se jako dobro zna da ovi farmaceutski proizvodi suštinski ništa ne leče, nego samo privremeno ublažavaju ili otklanjaju bolove, a usput i poprilično štete (pogledati: neželjena dejstva), njih ipak zovu, pa i mnogi od nas – lekovima. Zašto je tako?


Zato što ne volimo, tj. nećemo, tj. ni na kraj nam pameti nije da – podnosimo bol. I tačka. I to je sve ok, donekle. Do tamo gde bi trebalo da postanemo svesni posledica takvog razmišljanja.
Vrlo su retki oni koji misle o tome. A još ređi oni koji će u situaciji kad žigne, štrecne, sevne, zaboli, krenuti – u susret bolu.

U susret bolu? Kako to mislim, u susret bolu?

Sigurno ste makar nekad doživeli da vas bol poseti i ode. Da, i uglavnom ste to tumačili kao nekakvo probadanje bez jasnog razloga, tj. za razlogom niste ni tragali. Taktika je bila: ako se ne vraća, ko da nije ni bio.

Pa zašto onda da vas uopšte podsećam na to?!

Upravo zato što bol može da ode i kada mi to hoćemo, a ne samo kada on poželi.

Ne, nije tu reč samo o tzv. prirodnim analgeticima, ili tehnikama samopomoći, kao što su provereno efikasne manuelne samomasaže. Preporučujem - su đok.

Ono što bih hteo ovde da toplo preporučim jeste tehnika koju radno možemo nazvati „u susret bolu“, ili „u zagrljaj bolu“, gde se prema bolu odnosimo kao prema donosiocu određene snažne informacije, manjeg ili većeg značaja. Kao da je reč o kuriru koji nam dostavlja poštu našeg organizma. Ne, tu nije reč o trpljenju bola. Naprotiv.

Već čujem kako se većini vas, što u sebi, što naglas, otima: šta lupeta ovaj?!

Parafraziraću čuveni slogan, pa ću reći: možda vam i izgleda jako šašavo, ali – radi.

A stvar je, verujte mi, veoma jednostavna, i proveriva, baš kao i stvar sa svrabežom (o čemu sam već pisao).

Doduše, zavisi od nekoliko važnih faktora.

Prvo, od našeg kapaciteta za hrabrost. Naime, što smo plašljiviji, to je i ova praksa teže izvodiva. Obrnuto, što smo hrabriji, ona je lakša za izvođenje. Ovde bi kod onih koji pripadaju prvoj grupi valjalo raditi na čišćenju prošlih događaja, tj. na traumama.

Drugo, zavisi i od kapaciteta za fokusiranje. Takođe, direktno proporcionalno. Ako ga nemamo, postoje jednostavne tehnike, koje to relativno brzo obezbeđuju.

I treće, od vere u sebe. Oni sa malim samopouzdanjem bi trebalo najpre da porade na njemu, pa tek onda da krenu u ovu praksu samopomoći.

Treba li isticati (?): efekti prakse „u susret bolu“ su neuporedivo zdraviji, trajniji i snažniji od prakse poštapanja analgeticima.

Ova praksa je snažno oslonjena i na principe samo(iz)lečenja ljubavlju i verom, o čemu ću nešto više govoriti  drugi put.

Još jedna sugestija: i kad imamo dovoljno kapaciteta za njenu primenu, svakako treba početi sa bolovima manjeg intenziteta.

Ako je neko imao iskustvo sa ovakvom vrstom samopomoći, molio bih da svoj komentar ostavi u predviđenom prostoru ispod teksta.

U to ime,
Živeli!
..........

GoKo

Goran Kojic

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com