Šta je
to u ljudskome biću što ga vodi prema – teorijama zavere? Vanzemaljci odavno
žive tu između nas, Elvis Prisli je živ, Hitler takođe, a da i ne govorimo o
nekim novijim junacima... Da li nam je lepše da verujemo kako je sve te
zavrzlame neko smislio i krije ih od nas kao zmija svoje noge, i kako da to
saznamo? Ili nam je ipak bolje da na sve to samo odmahnemo rukom? A šta ako ne
možemo? Šta ako smo – deca? Mala ili velika, svejedno, pa na zavere volimo da
nasedamo? Evo šta o tome misli njih troje...
GoKo: Zaista današnjoj deci nije nimalo lako. Uvereni da
imaju pristup svim važnim, i predugo skrivanim istinama, oni odvažno i ponosno surfuju
zapenušanim okeanom suprotstavljenih teza i teorija, koje se, sve do jedne,
jelte, bespoštedno bore za „jedinu
moguću istinu”, tj. za svoje „mi smo u pravu”. Pa još, ako nepredmetni profesori u školama
šire teorije da se čovek nikad nije ni spustio na Mesec, jer to ni ne može, ili
da je Zemlja ravna ploča, ili pak da ovom planetom vladaju reptili, šta reći?!
I zašto bi onda uopšte sumnjali u senzacionalnu tvrdnju da NASA na Marsu drži njihove
drugare (decu robove) za potrebe svojih istraživanja?! Vežite se, deco,
polećemo!
Gorboj: Hm... Ja bih rekao da teorije zavere, pogotovo tako
očigledno apsurdne, veoma odgovaraju vladajućem establišmentu, zato što se
pomoću njih lako mogu diskreditovati prave zavere, koje zaista postoje. Neka
pitanja verovatno nikad neće dobiti odgovore. Na primer: ko je ubio Kenedija? Iako
je to najverovatnije učinio čovek za koga je sud utvrdio da je pucao, teško da
je na tu ideju došao i sproveo je potpuno sam. I tako, naravno, ako neki tvrde
da našom planetom vladaju reptili i pišu knjige o tome, samo treba pokazati na
njih i reći: „Eto,
ti što tvrde da nije taj i taj ubio Kenedija su iste sorte kao i ovi što
pričaju o reptilima”, pa će konzervativna većina zauvek prestati da ih shvata
ozbiljno.
MiTa: Današnjoj deci stvarno nije lako, jer odrastaju bez
autoriteta. To je veoma opasno, jer je proces sazrevanja takav, da se odvija
delom kroz lično iskustvo, a delom kroz smernice koje daju autoriteti. I ja
mislim da deca nisu bez autoriteta slučajno, već da vladajući slojevi u
civilizaciji belog čoveka namerno forsiraju teorije zavere i tračeve, kako bi
se dobilo što gluplje i nesvesnije biračko telo. Ako verujem da NASA drži
robove na Marsu, ne primećujem robovlasnički sistem ovde, na Zemlji. Dok se
zgražavam nad montiranim fotografijama „dece” nad kojom se na Marsu vrše eksperiment, srećna sam što su
mi ovde nadohvat ruke gomile lekova i suplemenata, najnovijih otkrića u lepim
kutijama, koje gutam oduševljeno, puneći tako džepove onih koji zaista
eksperimentišu sa decom, ali ne na Marsu, već ovde, usred naše civilizacije.
GoKo: Sve žešći i bezobzirniji, ovakvi eksperimenti nad
decom zapravo jesu deo jednog šireg plana i programa, koji (bi mogao da) se
zove: „Zaglupi
roditelje i otmi im decu!” Jer, paralelno sa dezinformacionim terorom nad
decom, odvija se i paralelni projekat zaglupljivanja roditelja TV serijama,
koji omamljeni sapunicama teško mogu da vide šta im konzumiraju deca. Naravno
da je odgovornost na roditeljima, koji (zaglupljeni) ne vide ni sebe, a
nekamoli da uvide kad im je dete kidnapovano i „odvedeno na obližnji Mars”.
Gorboj:
He, he, eto i nas u teorijama zavere:) Ali, iskreno, bez šale, ne bih rekao da
sveopšte zaglupljivanje sprovode pojedinci koji imaju neke svoje krajnje
ciljeve. Rekao bih pre da su to sile koje se suprotstavljaju evoluciji ljudskog
roda, koje nalaze pogodne instrumente u pojedincima koji imaju velike lične
mane: ogromnu pohlepu, egoizam, mržnju, strah i sl. Ko god da gaji takve
stvari, i sam lako može postati instrument, igračka loših sila. Zato mislim,
bilo da postoje zavere da se ovaj svet zaglupi i unazadi, ili se to dešava samo
od sebe, izlaz je da svak radi na sebi. U stvari, drugog izlaza i nema. Što
više ljubavi imamo kao pojedinci, što smo svesniji, to će svesniji i bolji
postati i čitav svet. Dakle, da se pozabavimo sobom, a manimo se zavera...
MiTa: Slažem
se s tobom, pogotovu sa rečenicom „Ko god da gaji takve stvari, i sam lako može
postati instrument, igračka loših sila“, slažem se i da je jedini izlaz da svak
radi na sebi, ali nimalo se ne slažem da je tu priči kraj. Mislim da priča tu
tek počinje. Ne možemo nesvesni osvestiti potrebu za samoizgradnjom, niti se
možemo samoizgrađivati ako smo neznalice. Jedini spas je da svi koji su
osvestili neophodnost rada na sebi to prenose ljudima, da povedu i druge; da
iznosimo naša iskustva, kako bismo pomogli jedni drugima na tom putu (i da
učimo na tuđim iskustvima, naravno); da dajemo primer. Slušam često kako
stariji ljudi okrivljuju decu što ih ne zanima ništa osim igrica i mobilnih
telefona. Pa naravno, kad im ništa niste ni pružili! Sirota deca, ništa drugo
ni ne poznaju. Kako da se zanimaju za stvari koje im nikad nisu pokazane? U
školama polako izumiru sekcije, a roditeljima je jedini odmor da se „zalepe“ za
televizor. Baš kao i ta deca, tako isto i mi, odrasli, ne možemo raditi nešto
što nam je nepoznato.
GoKo:
Čovek se uči dok je živ, glasi stara dobra izreka, a većina danas, i tu ne
mislim samo na decu, učenje je zamenila besomučnim, nekontrolisanim
prikupljanjem informacija, koje su zapravo najčešće dezinformacije. Proveren
izvor znanja, u vidu odgovarajućeg učitelja, čestitog duhovnika, knjige koju
preporučuje neka osoba od poverenja, jedini su spas ne samo za decu, nego i za
sve nas. Kako do pomenutog? Korak po korak, osluškujući unutrašnjeg vodiča...
Strpljivo do cilja.
RAZGOVOR TROJE PRIJATELJA, JEDNE DAME, VEGETARIJANKE (MITA) I DVOJICE VEGETARIJANACA U NAJBOLJIM GODINAMA (GORBOJ I GOKO) TRAJE VEĆ DUGI NIZ GODINA, ALI OD PRE SEDAM GA VODE DELEĆI NJEGOV SADRŽAJ I SA VAMA...
GoKo
Nema komentara:
Objavi komentar
Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com