Pages

O REČIMA KOJE UBIJAJU, ALI I O ONIMA KOJE LEČE. KAKO OVLADATI SOPSTVENIM JEZIKOM?


Ako vam danas neko kaže da ste kreten, to ne znači automatski da vas on nipodaštava, nego možda da je samo primetio da nešto ne radite kako treba. Slično je i sa drugim, nešto blažim (dis)kvalifikacijama, da ste moron, glupi, da nemate pojma... Reči proizvode vrlo snažne vibracije, koje mogu da leče, ali i da ubiju. Evo kako su na tu temu prodiskutovali njih troje...

GoKo: Kada je Branko Miljković svojevremeno zapisao sad već čuvenu misao Ubi me prejaka reč, verujem da ni slutio nije koliko će ona biti istraživana, pogotovo islednički. A mene, opet, ova misao stalno podstiče na razmišljanje o ogromnom polju vibracija koje proizvodimo svojim izgovorenim, otpevanim ili napisanim rečima, i o njihovom dejstvu na nas i naše mentalno, duhovno i sveukupno zdravlje. I tu mi se odmah nameće pitanje o svesnosti i odgovornosti za te vibracije koje proizvodimo, a od kojih, u krajnjem slučaju, sasvim sigurno neko može i da (na)strada.     

MiTa: Bardovi (pesnici i pevači) su bili iscelitelji. Vibracija njihovog glasa lečila je dušu, ali i telo. Duhovna učenja se prenose usmeno, jer onaj koji je spoznao to o čemu govori, svojim glasom prenosi vibraciju spoznaje. Australijska domorodačka plemena leče – sa za nas neshvatljivim uspehom – tako što se okupe oko bolesnika i ciljano pevaju. Na Tibetu takođe postoje takvi iscelitelji, Greg Brejden (Gregg Braden, 1954, SAD, duhovni tragalac, pisac) ih je snimio i taj snimak pokazuje na svojim predavanjima. Uostalom, izgrađujuća snaga vibracije glasa je razlog zašto se bavim usmenim pripovedanjem i zašto sam svoj klub nazvala Reč i glas. E sad, postoji i ona druga strana. Kad bi ljudi bar delimično osvestili istinitost one poslovice ispeci pa reci!

Gorboj: Rekao bih da reči danas nemaju onu težinu koju su imale u drevnim vremenima, kada su ljudi bili u tešnjem kontaktu sa onim slojem bića koji razna učenja nazivaju životnom energijom ili životnom silom. Pa ipak, ono što kažemo i te kako će nam se, pre ili kasnije, ili obiti o glavu, ili nam doneti nešto dobro. Prvi korak da naučimo da govorimo ono što treba, rekao bih, jeste da prestanemo da govorimo ono što ne treba. To jest, da naučimo da držimo jezik za zubima i da ne kažemo svaki put sve što nam padne na pamet. Ponekad, ako uspemo da zadržimo makar 5-10 minuta ono što smo u afektu nameravali da kažemo, naknadno shvatimo koliko bi to bilo glupo i netaktično.

GoKo: Slažem se, pogotovo sa ovim prvim korakom, koji se nažalost sve manje koristi. U ovom vremenu bahatosti, i reči, tj. njihove vibracije masovno su se izbahatile. Grublje energije sve su dominantnije u komunikaciji, a sve u skladu sa sveopštim ubrzanjem, gde upotrebe kočnica skoro da više i nema. I baš zato bih voleo da se osvrnemo i na način kako izgovaramo to što izgovaramo, koje vibracije proizvodimo.

MiTa: Postoje dve jednostavne tehnike za povezivanje svog govora sa svojom svešću. Prva se sastoji u tome da, pre nego što počnemo izlaganje, izgovorimo: „Jedan, dva, tri“. Naglas brojimo do tri onoliko puta koliko nam je potrebno da nestane „knedla iz grla“ izazvana strahom, besom, tugom... Čime god. Najčešće je samo jedno brojanje dovoljno. Drugu tehniku je teže opisati. Sastoji se u tome da ne dozvolimo sebi govor iz grla. Duboko udahnemo i izdišući progovorimo iz grudi, opuštenog grla. Ove tehnike se uče, trener ih pokazuje, ali svako može da proba i na osnovu ovog opisa. Garantujem da će ga svest o svakoj izgovorenoj reči veoma iznenaditi. Kad čovek čuje svaku svoju reč, prestaje da blebeće bezveze i da baca verbalne bodlje kojima samo povredi i sebe i druge.

Gorboj: Dodao bih još samo to da ono što govorimo ne zavisi samo od našeg razumevanja i treninga, nego i od nivoa našeg bića. To jest, ako smo u umu, i ono što govorimo dolaziće iz uma. Ako smo u vitalu (životnoj energiji), i to u njegovom nižem delu, i naše reči dolaziće odatle. Da bismo govorili iz grudi, kako MiTa kaže, treba da naučimo da budemo u srcu. A onaj ko je probao, zna da to nije baš lako. Lako je, međutim, pobrkati vital i srce, a onda, eto nevolje.

MiTa: Jeste, Gorboje, savršeno si u pravu. Zato sam i napomenula da je potreban učitelj. Nego, ljudi tako često svoje mane smatraju za nepromenljive. Znaš li koliko puta sam slušala kako mi se neko žali što je uleteo u svađu, a onda solomonski zaključi: „Bio sam netaktičan, ali takav mi je karakter, nemam dlake na jeziku!“ Kakva dlaka, ne treba njemu dlaka, nego malo plemenitosti! A jezik, eto, može i da se disciplinuje – ako već nije vaspitanjem, onda bar tehnikama.

Gorboj: U najmanju ruku, pre nego što odgovorimo, dobro je bar da saslušamo šta onaj drugi ima da kaže. Pošto prilično brzo mislim i reagujem, često mi se desilo da odgovorim nekom, pa tek naknadno shvatim šta je taj u stvari hteo da kaže. Često danima posle sama situacija pokaže šta je stvarno dati govorio i mislio, a što nisam na prvu loptu shvatio. Dakle, i slušanje je veština.

GoKo: Dobro je znati da postoje staze kojima su drugi već prošli, i da postoje oni koji te staze poznaju i hoće da nam ih osvetle, da nam ukažu na njih. Kao što je odlično znati da nas do svesnosti neretko vode izrazita volja i trud, kao i čelična samodisciplina, tj. neka vrsta čvrste organizacije. Takođe, nije svejedno ako smo i u korišćenju reči i njihovih vibracija nedisciplinovani, tj. ako nam je svejedno hoćemo li misliti na autoritarnost, a to zvati autoritetom, npr. Ili, misliti na vezanost, a to zvati ljubavlju. Jer, tako se međusobno nećemo razumeti kako treba. A svako nerazumevanje dovešće nas do manjih ili većih negativnih posledica, i na individualnom i na kolektivnom planu. 

MiTa: E, da – razumevanje je ključ za postizanje dobrih ishoda. Dodala bih da o ovoj temi razgovaramo oslanjajući se na upućenost koju smo sve troje našim dugotrajnim radom stekli. A zapravo, sve bi bilo jednostavno kad bi se samo deci posvećivalo više pažnje i vaspitanja. Umeće slušanja i jasnog iskazivanja stiču se u detinjstvu. Danas je eksperimentalno dokazano da funkcionisanje desne strane neokorteksa, tzv. „višeg mozga“, nije na osnovu činjenica, već na osnovu priča i mitova. Postavke Džozefa Kempbela (Joseph Campbell, 1904-1987, SAD, pisac, naučnik, profesor) o delovanju mitova na nas su tačne. Zato bih pozvala sve roditelje da pričaju svojoj deci priče, da im prenose legende, a ne samo da ih „zalepe“ uz televizor i sintetički crtani film, ili nešto još gore. I da ih grle, dok im pričaju. Ili drže u krilu. Tako dete na najlepši način uči da pažljivo sluša i bude komunikativno, da bi poraslo u čoveka koji je sposoban da se utiša i razume druge ljude i okruženja.

RAZGOVOR TROJE PRIJATELJA, JEDNE DAME, VEGETARIJANKE (MITA) I DVOJICE VEGETARIJANACA U NAJBOLJIM GODINAMA (GORBOJ I GOKO) TRAJE VEĆ DUGI NIZ GODINA, ALI OD PRE PET SU GA VODILI NA OVAKAV NAČIN, DELEĆI GA SA ČITAOCIMA ČASOPISA "ŽIVETI ZDRAVIJE". SADA SU TU, DA GA PODELE I SA VAMA...

Um Pa Srce

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com