Pages

SV. COBRA, IZ NAŠEG SOKAKA, TJ. BAJKA O IVICI I BRACI, ZASAD BEZ MARICE




On je iscelitelj. On je prevarant. On je beli mag. On je biznismen. On je vidovnjak. On je magistar ekonomije. On je reinkarnacija Isusa Hrista. On je antihrist... I tako do unedogled. Na istu osobu, čoveka kome na rođendan sa sve cvećem u ruci stiže i po 10.000 ljudi (tvrde svedoci), jedni pljuju, drugi u zvezde okivaju, jedni ništa dobili nisu, a drugi trudni ostali, od teških bolesti ozdravili, u biznisu čuda napravili... od njegovog pogleda. Tako vele.


Naravno da će vam se odmah izroditi „milion“ asocijacija. Jer i vi ste, da pojednostavimo, vernik ili nevernik, puni nade, ili odavno bez, mudri ili naivni, oprezni ili ne, pa ćete po tome i da sudite...

Braco iz Srebrnjaka, tog (sada već vrlo) znamenitog zagrebačkog sokaka, iako je hrvatska trejd marka (ali zaštićena na svetskom nivou) ipak ne predstavlja ništa novo u svetu neprekidne nade da ćemo do isceljenja doći na lak(ši) način, uz pomoć neke čudesne tečnosti, šećerne tabletice za ispod jezika, nekom čarolijom, magijom (belom, nipošto crnom)... Ali ipak jeste fenomen o kojem se, bez emotivnog naboja, štošta korisno može izreći... I iz čije se pojave svašta može uvideti.

Jer, i mi smo imali, imamo i imaćemo, svoje „Brace“, specijalizovane ponuđače nade, baš kao što smo imali, imamo i imaćemo specijalizovane ponuđače za preostale dve besplatne, ali mnogima ipak neuhvatljive lekovite energije života: vere i ljubavi.

Ne, ni naše „Brace“, a ni Braco, ne prodaju nekakvu lažnu nadu. To je konstatacija koja može samo da zasmeta u razumevanju ovakvih pojava, i to ne samo u oblasti tzv. isceliteljstva, nego i u religiji, sportu, umetnosti...

Svaki motivator bi se onda mogao nazvati ponuđačem ili prodavcem lažne nade, svaki sveštenik, trener...

Nemojmo nipošto o lažnoj nadi. Jer, ko će da odredi šta je lažna, a šta ona kreativna, produktivna nada, kada se David bori protiv Golijata, kada ide sto na jednoga, kada čovek sa karcinomom prihvati borbu protiv „neizlečive“ bolesti, ili kada čovek sa ove planete krene tamo gde su mu od njegove religije obećane razne stvari...?

Obučen isključivo u belo, duge kose koja mu pada preko ramena, krupnih očiju, pomalo tužnjikavog pogleda, Braco neprestano ćuti i gleda vas. I vi jako teško ostajete ravnodušni. Ili kao većina prisutnih padate u manji ili veći trans (očekivanja i nade), ili vas savlada milion misli kako biste i vi ili neko vaš mogli slično, kako to sve nije dovoljno oporezovano, kako neko tu mažnjava silnu lovu... 

Placebo je odavno stekao zavidnu reputaciju u svetu medicine. (Auto)sugestivne metode i prakse takođe. Pa u čemu je onda problem da i Braco, samo i samo svojim pogledom, a uz otvorenost ka rešenju problema onih koji mu dolaze, napravi toliko (doduše, naučno neverifikovanih) rezultata?

I gle, ni Braco ne naplaćuje svoj pogled. On (magistar ekonomije) prodaje knjige, CD-ove, nakit... Neki naplaćuju ulaznice kada organizuju javno to njegovo „efektno“ gledanje. On čak ne naplaćuje ni to ako dođete u njegov nimalo skromni dom u Srebrnjak-sokaku. Možete da mu donesete cveće, to jako voli, ali ni to ne morate.

I evo, osećam kako se i kod nekih od vas koji ovo čitate, počela rađati nada, kako nadolazi taj talas optimizma da bi to možda moglo da bude rešenje i za vas.

Jer, što biste se npr. znojili na treninzima, radili vežbe ličnog razvoja, što biste se menjali, ako vas već takve kakvi jeste, „lenje bube“, čarolija nečijeg pogleda može osloboditi, ozdraviti, obogatiti...?

Za one znatiželjnije, a u vezi sa asocijacijom „iz našeg sokaka“, sigurno neće biti viška informacija da je Bracin učitelj bio pokojni Toplica (u Hrvatskoj prekršten u Ivicu) Prokić, čovek koje je u Hrvatsku stigao „negde iz južne Srbije“, i tamo devedesetih napravio - fantastičnu isceliteljsku karijeru. Poput dobro nam znanih ovdašnjih „Braca“, u isto vreme.

Ivica je za života objavio čak 13 jedva pismenih knjiga, koje je smatrao „lekovitim“, a za sebe je govorio da s njim počinje, ni manje ni više nego, „novo vreme i nova civilizacija“ čiji je on osnivač, kao i da je čuveni Nostradamus prorekao njegov dolazak, kao čoveka „koji će voditi jednu od narednih civilizacija“. Takođe je za sebe tvrdio i da je „više od čoveka“ i „zadnja stanica“ čovečanstva.

Toplica Ivica Prokić nosio je 1,4 kilograma zlata oko vrata dok je ljudima uzimao pare za „lečenje“ svega i svačega, sve do svoje iznenadne tajanstvene smrti, pod velikim talasom Tihog okeana, 1995.godine.

Čudni su putevi Gospodnji. Ivicinu „isceliteljsku“ kuću u Srebrnjak-sokaku, učiteljevo znanje i slavu preuzima tada njegov očigledno najtalentovaniji učenik - Josip Grbavac, tj. Cobra iz našeg sokaka.

Koji, eto, još uvek nije proglašen za sveca. Ali, to ne znači da neće... Kao što ne znači i da neće završiti u – marici. Tako je to sa isceliteljima i „isceliteljima“ uvek bivalo i biće.

A mi, da li ćemo nastaviti da za verom, nadom, ljubavlju, i dalje tragamo izvan nas, ili ćemo ih konačno, korak po korak, graditi i izgraditi u sebi? U veri da ćete izabrati ovo drugo...

U to ime,

Živeli! 

..........

GoKo

Goran Kojic

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com