Pages

U ČUDA VERUJEMO GOTOVO SVI, ZAR NE? ALI, ZAŠTO MNOGI NISU SPREMNI DA IH I DOŽIVE?




Dođe čudo i stane pred tebe, onako u svoj svojoj veličanstvenosti. A ti? Okreneš se u drugom pravcu, da ga, kao, nisi ni video. „Ma, meni se čuda ne događaju“, promrmljaš u sebi. A ono, gle, ne odustaje. I sedne ti u krilo. A ti? Promeškoljiš se, uvrpoljiš, moliš ga, preklinješ, da ode kod nekog drugog, da ga ne bi - doživeo. Jer, ponavljaš ti sebi, da ne bi zaboravila/o: čuda se događaju drugima, a ne meni! Ah, i sve ćeš učiniti da ga – doživela/o ne bi. Zašto? Strahovi? Predrasude? Nešto tu nesumnjivo ne miriše. Jer, nema logike. A ako nema logike, ima prostora za tvoj razvoj...

Pa, pođimo recimo od tzv. čudesnih izlečenja, onih bolesnika koje su „svi otpisali“. A oni ipak verovali u sopstveni spas. Dakle, verovali su. Jer, da nisu, da li bi čuda bilo? Da nisu predosetili čudo (izlečenja), da li bi bili spremni na njegov dolazak? Da ga dožive?

Pa, teško da bi.  

Dakle, vera. Nego šta?! Pa i svetske religije se, dobro znamo, koriste pričama o čudima i čudesima da ojačaju veru. I u čemu je onda problem da Lazar ustane čak s one na ovu stranu, a mi se teško podižemo i iz kreveta?

Možda u neravnoteži uma i srca? Ma kakva neravnoteža! To je nemilosrdni sukob nas sa sobom samim(a). Jer, srce bi htelo da ustane, ali mu um naređuje: „Da se nisi maklo!!! Lezi tu i kukaj. Ili, ti samo lezi, a ja ću da kukam“. 

Nema tu prostora za čuda, kad se um (ko je rekao ego?) razgoropadi. 

Da bi se čudo desilo, potrebno je (samo) da „zavaramo“ sopstveni um? Neće moći, ove noći, dobacuje on. 

E tu nastaje prelomni momenat. Da li ćemo i dalje verno služiti svim zamkama i blokadama svoga – a) sveznajućeg; b) isprepadanog - uma, ili ćemo poverovati i nečemu/nekome drugom? I tako konačno biti spremni da vidimo, doživimo – čudo?

Ako smo, međutim, prividno za ovo drugo, a zapravo u kandžama ovog prvog, nastaje popriličan lom u nama.

U svrhu doživljenja čuda, taj lom potom treba i zaceliti, a to ne biva tek tako, preko noći.  

A šta će nam čudo, i priča o njemu, uopšte?, verovatno će pomisliti makar neki među vama.

Pa, zato, dragi moji, što nam samo ono – viđeno i/ili doživljeno - može otkriti koliko smo zapravo sićušni kada u čuda ne verujemo.

Na primer, u mogućnost čudesnog prosvetljenja...

..........

Goran Kojić

Goran Kojic

Нема коментара:

Постави коментар

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com