Pages

SVE JE VIŠE ONIH KOJI LIČE NA KOZMOA KREJMERA. A TO NIJE DOBRO ZA NJIH. ZAŠTO? I KAKO DA TO REŠE.






Većina nas živi život sve jačeg, i sve očiglednijeg ubrzanja. Kao da nas je neko postavio u sedište automobila čiji volan držimo u rukama, ali su druge komande, a naročito papučica gasa i menjač u tuđim. A i kočnice baš nisu u sjajnom stanju. Ili se to bar tako čini - pomenutoj većini.


Kozmo Krejmer je lik iz nekad izrazito popularne serije Sajnfeld (koja se emitovala devedesetih, ali je naravno ima i dalje na jutjubu, pa pogledajte), kod kojeg sam prvi put uočio taj sindrom. Kozmo je pokazivao tako jasne znakove da teško izlazi na kraj sa ubrzanjem života, da je to bilo vidljivo čim progovori. Kako?

Pa, njegov govor tela je bio uvek malo ispred govora koji je izlazio iz usta. Ne, ne može se to podvesti pod tikove. Mada svakako jesu tzv. nevoljne kretnje (fizičkog tela).

Niste to još uvek primetili kod sebe? Ništa neobično, čak i ako je očigledno prisutno. To je zaista teško uočljivo za one koji ih imaju, sve dok nam na to ne ukažu drugi. A niste primetili ni kod drugih? To je isto tako teško uočljivo, naročito ako ste i sami u tom problemu. Ako ste to ipak zapazili (kod drugih, ili kod sebe), onda je to već druga priča. Hoću reći, tim bolje za vas.

Ali, zašto je to uopšte problem?

Radi se o vrlo jasnom simptomu bolesti (da, dragi moji, to je zaista već bolest), iliti stanja našeg organizma, ali i celog bića, koje se očigledno zaputilo ka ozbiljnijim zdravstvenim komplikacijama. Koje valjda malo ko sebi svesno želi.

Kao jedna od uvek prisutnih pojava, ali i kao jedan od glavnih generatora pomenutog procesa, svakako je i reaktivnost, odnosno odsustvo sposobnosti da se reakcija (na izazove različite vrste) odloži za neko vreme (makar za toliko dok se ne utiša naš emotivni naboj, ili po onoj narodnoj – dok ne prenoći), e da bi bila promišljenija, mudrija, efektnija..,

Oni koji su reaktivni, međutim, teško će se, uprkos ozbiljnim posledicama koje donosi ova osobina, prihvatiti posla da je zamene nereaktivnošću. Poznati su vam sasvim sigurno argumenti tipa: „To sam ja. To je moj karakter“. A čim neko upotrebi ove argumente, odmah znate koliko je sati. Koliko? Dešifrovaćemo.

Ako um dominira nad srcem, tj. nad dušom, što je kod ovog sindroma vrlo očigledno, sasvim sigurno je pet do dvanaest da se započne s njegovim sistematskim postepenim umirivanjem, uz istovremeno čišćenje štetnih naslaga u njegovom „magacinu“. Ne brinite, ne radi se tu ni o kakvom ispiranju mozga, kojeg se verovatno instinktivno bojite. Reč je o rasterećivanju uma od onih sadržaja koji ga opterećuju i ne daju mu mira, a da pritom toga ili nismo baš svesni, ili to neprestano „guramo pod tepih“.

Ako su um i srce u ravnoteži, onda je cela stvar rešena, jer ovog sindroma i nema. Onda to znači da su u našim rukama (i nogama) i volan, i menjač, i kočnice (koje dobro rade), i papučica gasa, baš sve najvažnije životne komande, te se i naš Kozmo-sindrom može smatrati neutralisanim.

Do toga se, pogotovo u slučaju kada treba da pređemo put od njegovog očiglednog prisustva do još očiglednijeg odsustva, svakako ne može doći preko noći . Potrebna je snažna odluka da menjamo sebe i svoje ukorenjene životne navike. A to apsolutnoj većini (naših veselih) umova – ne pada na pamet.

Potom, treba ponegovati i upornost, doslednost, iskrenost prema sebi...
Nije to lako, znam. Ali, vredi pokušati, vredi poverovati.

Jer, plod je takav da ne ostavlja nimalo dileme oko smislenosti donošenja pomenute odluke. Ako je konačni (izgledni) cilj duševni mir, onda nam valjda nijedan napor ni ne može biti – pretežak.

..........

Goran Kojić

Goran Kojic

Нема коментара:

Постави коментар

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com