Zaista nije važno da li ćemo ovu izuzetno značajnu pojavu u našem životu nazvati aždajom, nemani, grobarom ljubavi... ili naprosto prirodnom pojavom. Ako je uopšte i registrujemo kod sebe. Dakle, mnogo je važnije da li ćemo je (kod sebe) primetiti, i kako ćemo na nju reagovati. Jer, kad nas uzme pod svoje, moglo bi se reći da i nismo više svoji, nego da smo postali njene, tj. njegove sluge. Pričamo o – razularenom egu. Jer živimo u vremenu njegove ekspanzije.
O egu su napisani tomovi i tomovi sjajnih dela, što
naučnih, što umetničkih, i malo se šta novoga tu može reći. Ali, svakako nije
zgoreg da se na poneki od tih aspekata podsetimo, pa i da ih možda iz nekog
novog ugla sagledamo.
Elem, prisustvo ega u našem životu je neminovno, pa i
nužno. I zato je zaludno koprcanje u cilju bežanja od njega, a možda još
besmislenije, čak i kontraproduktivno, nekakvo nastojanje da naš ego
odstranimo. Tada sebi činimo vrlo slično kao onaj što se koprca u – živom
pesku. I šta onda s njim?
Ne brinite se, neće ovo biti nikakvo (kvazi)naučno
naglabanje. Pogotovo ne opširno i sumorno. Naprotiv, odmah ćemo preći na stvar.
I to na izuzetno važna životna pitanja koja su u vezi sa našom temom.
Sigurno vam je poznata scena kada jedan životni saputnik
drugom kaže: do kada ćeš ti mene praviti budalom?*
Dakle, imamo naizgled konkretno pitanje, kojim neko
pokušava drugoga da spreči u daljem činjenju onoga što mu smeta. I u čemu je tu
problem, reći ćete. Na prvi pogled – problema nema. Ali...
Postavljanje pomenutog pitanja* govori nam da je problem
ovde već dugo prisutan (a možda i kod vas, ako ga tu ne vidite :), te da je iz
nekog razloga potiskivan, guran pod tepih, da je proizvodio trpljenje i na
kraju balade silno razjario onoga ko je imao takav pristup.
Ovako sročeno pitanje, zapravo, već predstavlja akt
verbalnog nasilja, posle kojeg neretko sledi i korak dalje – fizičko nasilje, a
sve to kao proizvod (našeg) razularenog ega.
U biti, postoje 3 ego stanja:
1) impotentno
– pasivno, koje karakteriše raznovrsna nemoć, deklarisanje kroz poštapalice
„jadna/an ja“, „ja sam baksuz“ i sl.
2) potentno
– aktivno, ali još uvek nerazulareno, ono koje bismo mogli nazvati i
funkcionalnim, tj. poželjnim, ono koje nam daje mogućnost da ego koristimo kao
dobrog slugu, u postizanju životnih ciljeva npr.
3) prepotentno
– hiperaktivno, razulareno, ono iz kojeg proističu mnogi prošli, trenutni i(li)
budući problemi, stanje u kojem ego gospodari našim životom, i neprestano
ugrožava našu osnovnu vitalnu silu; setimo se samo tzv. smrtnih grehova.
Kao što vidimo, i ovde je zlatna sredina jedino poželjna.
A kako do nje?
U tom smislu, vratimo se našem gorepostavljenom pitanju.
Šta mislite, da li je bilo šanse za drugačiji pristup, bez obzira na to šta (nam)
naš životni saputnik radi? Da li je pitanje moglo biti ranije i drugačije
postavljeno? Kada i kako biste ga vi postavili?
Postoje raznovrsni načini za rešavanje ovog problema. Iz
ugla trenera za lični razvoj, rešavanje problema razularenog tj. prepotentnog
(baš kao i impotentnog) ega uvek je moguće. Uz preduslov da onaj koji taj
problem hoće da reši, isti i primećuje, i da je njegovom rešavanju pristupio
iskreno.
A rešava se pomoću balansiranja naših ličnih dualnosti. Neuravnoteženost
ega uvek je posledica tog disbalansa (uma i srca, animusa i anime, naših
roditelja u nama...).
..........
Goran Kojić
