Archive for август 2016

Ljubavnim problemima se uglavnom bavimo “kad nas srce zaboli". A tad obično bude kasno, baš kao i kod drugih zdravstvenih problema. Jer, ljubavni problemi zapravo su takođe bolest, i nipošto nisu neizbežni, kao što to pevaju srceparajući pesnici (“Sve prave ljubavi su tužne”), naprotiv. I ovde su pravovremena prevencija, ali i adekvatno lečenje, od suštinskog značaja.

Jedna od najvećih važećih neistina o najvažnijim životnim pitanjima nesumnjivo jeste to da se od ljubavi možemo - razboleti. To je gotovo isto kao kad bismo tvrdili da to može da nam se desi od čiste izvorske vode. Ili od majčinog mleka. Zvuči glupo, jel da?”

Tom tezom ne samo da hulimo na ljubav, tu nasušnu energiju života, nego i sebe (i druge neuke) odvraćamo od najefikasnijeg i najdostupnijeg leka koji postoji.

Pa od čega nas onda srce boli, od čega onda patimo, ako ne od ljubavi? Odgovor je vrlo, vrlo jednostavan. Od – nerazumevanja. Koje svakako nije – ljubav. Jer, ljubav bez razumevanja je kao da ste rekli: um bez pamćenja. Besmislica.

No, da mi krenemo u obećano rešavanje ljubavnih problema.

1. Anamneza, tj. naš ljubavni istorijat. Ako se okrenemo unazad i zaključimo da smo (uvek ili najčešće) bili nesrećni u ljubavi, da su nas drugi iskorišćavali, jer smo bili naivni, da smo neprestano mi bili ti koji pate, dok su drugi radili šta im je volja... to je izuzetna prilika da sebi kažemo da je upravo tako i trebalo da bude, kako bismo shvatili šta - NIJE LJUBAV.

A ako smo sve to dosad i zvali ljubavlju, kucnuo je čas da ga preimenujemo u - HRONIČNU LJUBAVNU BOLEST. U bolest koja je proistekla iz usvajanja modela i obrazaca iz naše primarne porodice, nekog drugog bliskog okruženja, ili čak konzumiranja modela serviranih na privlačnom jelovniku masovnih medija.

Dakle, veoma je važno da pogledamo šta ljubav nije. Ali, kako bismo mogli znati šta ljubav nije, ako ne znamo šta jeste.

2. Razumevanje (u) ljubavi. Ako ne razumemo zašto mamu i tatu (a ne ćaleta i kevu) treba da volimo takve kakvi jesu, sigurno ne razumemo ni to da tek tada sebe možemo da volimo onakve kakvi jesmo. A to je, dragi moji, apsolutni preduslov da našeg idealnog partnera zavolimo takvog kakav jeste. Tj. da pokažemo da razumemo osnovni postulat ljubavi: voleti osobu, a ne svoju sliku (predstavu) o njoj.

3. Simptomatologija. Kao i drugi zdravstveni problemi, i ljubavni kreću sa blagim simptomima. U nedostatku razumevanja, odnosno istinske ljubavi, kod “voljenih” osoba počinju da nam smetaju razne stvari. Pa nas tako “voljeni” majka ili otac, svejedno, nerviraju zbog toga i toga. A šta tek onda reći o “voljenom” dečku, koji jako liči na svoju majku, “koju nikako ne podnosim”?! E da to ne bi eskaliralo u “mrzim je”, ili “mrzim ga”, što su već simptomi poodmakle bolesti, ovi rani simptomi treba da budu dijagnostikovani, a potom i tretirani, ne kao bezazlene smetnje, već kao početak ozbiljnih zdravstvenih tegoba. Što u najvećem broju slučajeva i rezultira hroničnim i vrlo akutnim tegobama.

Preporuka je da se već od “ne podnosim” faze - rade vežbe i tehnike razumevanja, koje će definitivno sprečiti pojavu HRONIČNE LJUBAVNE BOLESTI.

4. Poodmakla faza (hronične ljubavne) bolesti. U ovom stanju imamo najmanje dve učestale varijante: 1. Bolestan sam, i boli me, ali to ne priznajem, nego tvrdim da su drugi/e bolesni/e, a ne ja. 2. Bolestan sam i boli me, i to priznajem, ali uprkos svemu za mene leka nema.

Obe su podjednako opasne. Ova prva, jer jako liči na onu homeopatsku dijagnozu, da nijedna bolest nije neizlečiva, ali da neki ljudi nažalost jesu. A druga, jer negira pronalaženje rešenja, što ponekad dovodi do potpunog beznađa.

U obe ove varijante, ali i u svim drugim, njima bliskim, osnovni preduslov za izlečenje jeste - promena ugla posmatranja stvari. Makar i utoliko da se zapitamo šta nam je zaista potrebno, umesto onog poznatog: Dobro znam šta neću!

5. Lek za sve bolesti - Ljubav - istovremeno nije i ne može biti i njen uzrok. Ako se Ljubav, ona koja teži apsolutnoj bezuslovnosti, smatra lekom za sve bolesti, šta tek reći o njenoj efikasnosti u lečenju HRONIČNE LJUBAVNE BOLESTI?!

Lako je to reći, ali treba to i uraditi, reći će mnogi od vas. Slažem se. Baš zato što ljubav nije samo reč. Treba (znati) voleti.

Naše “srce” ne pristaje na foliranja. Zato nam ono i javlja da nas boli upravo kad - skrenemo s puta Ljubavi. A mi bismo za promenu, umesto da i dalje verujemo da ljubav boli, mogli da shvatimo da to zapravo i nije (bila) ljubav, nego nekakav iščašeni oblik vezivanja, koji takođe ima svoj smisao. Ali svakako ne u tome da nam zamagli pogled na ljubav. Nego da nas nauči kako nije zlato sve što sija, i da ljubav svakako nije ono što nam ne prija.

Dragi moji, i sam sam mnogo lutao u poimanju ljubavi dok na svojoj koži nisam osetio HRONIČNU LJUBAVNU BOLEST. Koju sam izlečio primenom raznovrsnih metoda i tehnika, čiji je zajednički krov – škola ljubavi.

Otud i inspiracija za ovaj tekst.

Jako bih voleo da podelite svoje dragocene utiske i iskustva sa mnom. Baš ovde, u prostoru za komentare ispod ovog teksta.

U to ime,

Živeli!

Svima definitivno ne može biti jednako dobro. Jer, k'o što reče Orvel: neki su uvek “jednakiji”. A znamo pouzdano i to da se jednima sloši, kad je drugima dobro. Takođe, među nama nisu retki ni oni koji smatraju da nemaju pravo da se osećaju dobro, ako drugi (bilo koji) – pate. Da li je to dobro?

Mnogo mi se sviđa ona priča o šokantnom iskustvu zapadnjaka sa decom iz izvesnog afričkog plemena, koja su se na nagovor da se trkaju za čokoladu, uhvatila za ruke i zajedno dotrčala do čokolade, te zaprepašćenim “edukatorima” objasnila da se u njihovom plemenu, kad je neko tužan, niko drugi ne raduje, pa je samim tim logično da je najbolje ako su svi pobednici...

E ja bih baš voleo da smo svi mi takvi. Ali nismo. Naročito mi iz civilizacije kojoj je vrhovni bog Kinta, a jedna od omiljenih izreka “Nek’ i komšiji crkne krava.”

Pa dok oni tamo jedu (pobedničku) čokoladu, mi – naravno - umiremo za njom. A usput im (po)želimo makar da se zagrcnu.

Malo je među nama onih koji se raduju tome da je drugima (mnogo) bolje. Naročito ako su uspešni. Ma kakva radost. To ni ne tolerišemo. Nego im pljuckamo pod prozor.

Suprotna tome je teza da je greh biti bogat (i uspešan), ako je većina siromašna (i neuspešna). To su oni među nama koji misle kako nemaju pravo da se osećaju dobro ako je drugima loše, ako drugi pate. To svakako počiva na uverenju ovih prvih da i ovi drugi žele da im bude dobro. Što većina i želi. Ali gle, postoje i oni koji iz određenih razloga to ne žele. I pate, zato što im je isključivo tako – dobro.

Ima li to nekakve veze sa grižnjom savesti, sa kontaminacijom našeg uma? Ima, i te kako. I nesumnjivo bi to valjalo iz njega počistiti - adekvatnim tehnikama. Da ne bismo i sami skliznuli u isti ili sličan obrazac patnje, te da bismo našim bližnjima koji ne znaju kako, npr. deci, dali najbolji primer izlaska iz tog vrzinog kola.

Jer, baš kao što se roditeljima u avionu sugeriše da je najvažnije da prvo sebi stave maske za kiseonik, pa tek onda deci, tako je i u kolektivnom beznađu, depresivnom društvu, i te kako dobro da postoje oni koji svoju sreću grade ne čekajući da i drugima bude dobro. Nego upravo da bi tim drugima pokazali da je srećan život ponajpre pitanje naše odluke.

Šta vi mislite? Da li je vama teško da, uprkos svemu, donesete takvu odluku? Nešto vas u tome sprečava?

Radovalo bi me da vaš cenjeni komentar pročitam ispod ovog teksta.

U to ime,

Živeli!

Većina nas neprestano traga za neprijateljima. Valjda da bismo ih pobedili. I u tome vidimo način opstanka: stvoriti listu neprijatelja, kako bismo ih eliminisali. Ako ih nedostaje, trudimo se i da ih izmislimo. Da umislimo da nas proganjaju. Samo da bismo ostali u punoj kondiciji i snazi. A najvećeg od svih, koji nije ni pripadnik druge vere, rase ili nacije, ni vođa navijača omraženog nam tima, ni vlasnik banke koja nam je ukrala svu ušteđevinu ili nam dala grozomorni kredit, a nije ni iz redova virusa i bakterija..., zanimljivo, najteže otkrivamo.

Neću vam reći kako se On zove. Ne budite nestrpljivi. Sve će vam se, uveren sam, reći samo, u čitanju ovog teksta. Moje je da vam dam najvažnije pokazatelje na kojoj adresi živi.

1) On (nažalost) sve zna o vama. Jer vas prati pažljivo, i sa maksimalnom posvećenošću. On i inače o svemu zna više i bolje od vas. Takav je. To je Njegov karakter.

2) Nevidljiv je. Barem onima koji su manje pažljivi. Npr. koji Život voze isključivo petom ili šestom brzinom.

3) I kada ga uočite, tu priči nije kraj. On će sve učiniti da vam istog časa skrene pažnju na druge neprijatelje, ubeđujući vas da su upravo oni ti kojih treba da se bojite, a ne Njega.

4) Inteligencija mu je sigurno veća od vaše, pa bi trebalo da se unapred pomirite s tim da vama pripada uloga – autsajdera. To je ujedno i apsolutni preduslov da ga nadmudrite: priznajte mu da ste autsajder. U protivnom, vaša pobeda je vrlo neizvesna.

5) Ako znate razliku između lukavosti i mudrosti, reći ću vam da je više ovo prvo, a manje drugo. To vam i daje šansu da na kraju izađete kao pobednik nad Njim.

6) Ali pazite, ovaj makijavelista će se, za ostvarenje svih svojih ciljeva, pa i pobede nad vama, služiti svim sredstvima. Ne preporučujem vam da primenjujete istu taktiku. Naprotiv. Radite sve suprotno. To će ga zbuniti, i povećati vaše šanse za konačni uspeh.

7) Ako ste i pomislili da bi ga uplašile nekakve pretnje ili ucene, grdno ste se prevarili. A još gore bi prošla bilo kakva vrsta trgovine s Njim. On je, ne budite naivni, Najlukaviji trgovac koga ste ikad upoznali.

8) Raduje se pohvalama upućenim na Njegov račun. Što ih je više, i On je veći i srećniji. Te ni u tome ne treba da preterujete. Da ga ne biste predimenzionirali, i tako sebi napravili još veći problem.

9) Vama nije potreban Njegov totalni poraz, Njegov potpuni nestanak s lica zemlje. To nipošto. Vaša najveća pobeda biće u tome da ga potpuno razumete, i da ga zavolite. Uz to, biće neophodno i da počnete gazdovati njime, a da je On istovremeno uveren da se ništa nije promenilo, i da je svoj na svome.

10) Ako i dalje ne znate o kome se ovde radi, probajte da odgovor dobijete na jednoj od sledećih adresa: a) među onima koji su vas napustili a bili su vam dragi; b) koje ste od sebe oterali čim su vam prvi put stali na žulj; c) koje (nikad) niste mogli da saslušate do kraja, jer ste imali nešto još važnije da im kažete...

Ja bih mogao i da nastavim sa ovim nizom. Ali mislim da vam je ipak jasno. I ako jeste, i ako nije, tu je uvek mogućnost komentarisanja. Dobrodošli!

U to ime,

Živeli!

Otkad sam shvatio značaj zahvalnosti za moj život, počeo sam da pišem ovo pismo. Najpre u sebi, potrajalo je, pa onda i na belinu. Nisam osetio želju da ga objavim pre sada, mada je već neko vreme napisano. Ali, kad god ga čitam, uvek se setim još nekog, kome ću se posebno zahvaliti, pa sam odlagao da ga pošaljem. I sad imam takav osećaj, da ću mnoge preskočiti. Verujem da će mi se javiti, da se i njima zahvalim. A nedostajala mi je i adresa na koju ću ga poslati. Umpasrce.com se upisalo samo, da mi bude i poštar, i sanduče.

Pa poklanjam se, i počinjem:

Hvala ti belino, što mi dopuštaš da po tebi ispisujem ove iskrene poruke zahvalnosti!

Hvala tebi Bože, Univerzume, Svemiru, Kosmose... što obasjavaš našu belinu, da i preko nje možemo da (Ti) se zahvalim(o)...

Hvala ti majko, što si me primila kad sam poželeo da na ovaj svet dođem preko tvoje materice. A hvala ti i što me bezuslovno voliš, jer mi tako na najbolji način pokazuješ šta je verodostojna ljubav.

Hvala i tebi, oče, što si mi dozvolio da godinama budem budala koja veruje da će biti bolja od tebe. A hvala ti i što me ni sada ne sprečavaš da te volim upravo takvog kakav jesi. Mada često kažeš da nikome dobar nisi.

Hvala vam, drage bake i dede moje, a i svima vama, potomci njihovi, što ste svojim porodičnim stablima načinili šumu ljubavi, tople i nežne, u kojoj sam evo ušuškan već pet i po decenija.

Hvala i vama, deco moja. Vama što ste izabrali da svoj život na ovom svetu odživite u mojoj ljubavi, jer mi pružate šansu da neprestano učim šta znači bezuslovno voleti. Hvala vam na mnogo čemu, pa i na tome što odolevate iskušenjima da mi kažete sve ono što mislite o meni, a što mi se nikako ne bi dopalo. Ali i što ste mi rekli neke stvari “koje se ne govore roditeljima”, a naročito ne onima koji se iskreno trude da opravdaju poverenje Onoga koji im je na čuvanje svoju decu poverio. Hvala i vama, nerođeni, što ste u nekom trenutku odustali od ovog sveta. U potpunosti vas razumem.

Hvala vam, svi bivši, sadašnji i budući prijatelji moji, a naročito vama koji ste stoički izdržali pored mene decenijama, dok sam jedva plutao nemirnim okeanom života, između Scile i Haribde, tek s vremena na vreme uzvraćajući vam iskrenu ljubav. Ali znajte, ni za sebe je nisam imao dovoljno. Ili sam bar tako mislio. Sad ne mislim tako. Navalite, ima je za sve vas.

Hvala vam, sve bivše, sadašnje i buduće devojke, partnerke, žene moje (ne posedovanjem, nego međusobnim odnosom), što ste mi davale ljubav i kada vam je uzvraćao nisam, jer nažalost toga nisam bio ni svestan. Ali i vama koje ste je primale i kad mi ništa davale niste. Osim ne-ljubavi, ne-razumevanja. Hvala vam naročito na tome, jer sam tako i ja mogao da vidim sebe, samo u nekim drugim relacijama ne-ljubavi i ne-razumevanja. Posebno hvala tebi, Ana, koja mi daješ bez očekivanja da ćeš isto ili nešto slično dobiti. I hvala ti kad od mene primaš a da ni ne znaš da li ćeš ikad i išta moći da mi vratiš. Hvala ti.

Hvala komšije nebrojene moje, koje ste svih ovih godina trpeli i trpite štošta što dolazi od mene ka vama, i koji mi jeste ili niste na to ukazivali, u namerama koje su vama bile važne. A hvala vam i kad ste (ne)spretno i ljupko odbijali da se više zbližimo. Sada dobro znam da – ništa ne može pre nego što može.

Hvala vam svi mali i veliki učitelji moji. A naročito veliki koji ste samo na prvi pogled mali. Vi ste oduvek imali najlepše pouke za mene. One male, koje mnogo znače.

Hvala i vama, učenici. Na iskrenosti kojom se otvarate preda mnom. Najmanje kada me hvalite, a najviše kada mi pružate šansu da kroz vaše uvide i sam rastem sa vama. Hvala vam na neprocenjivom poverenju, da sam baš ja taj čija će ruka biti dovoljna da preskočite svoj potok problema.

Hvala vam, prosjaci svih boja i namera. Najpre vama koji ste isprosili od mene, jer to nije uvek (bilo) lako, a naročito kada nemam ni za sebe. Potom i vama koji ste hulili i psovali na mene kada vam nisam dao, jer nisam znao da će to toliko da vas pogodi, makar i zbog toga što će da vas grde oni za koje ste premalo skupili. Pa i da sam znao, možda vam opet ne bih dao. Zašto? Hvala vam što ste mi dali priliku da biram.

Hvala vam, vremenske (ne)prilike mile, što ste dolazile i bile baš kad je i trebalo, da očvrsnem još više i tako prestanem da gunđam i na sunce, i na kiše, i na gromove, i na tuče (grad)... Hvala naročito za ono kada ste me učile da su očekivanja (od vremenskih prognoza) jalova, pa i autodestruktivna rabota, koja se neretko završava(la) čak i besom na sebe, koji sam verovao u njih.

Hvala i vama, dragi komarci, bubašvabe i golubovi (beo)gradski moji, koji ste mi dali mnogo prilika da uzvraćam ljubav. Naročito vam hvala na iskorišćenim prilikama, u kojima sam osvešćivao kako je lepo voleti one koji to najmanje očekuju, bez očekivanja da će ti ljubav biti uzvraćena...

Hvala do neba, i vama, bendžamine, sanseverijo, ljubičasta detelino, ljubičice, hibiskuse, čuvarkućo, paprati, i druge snažne biljke moje, koje mi svih ovih godina pokazujete kako (vam) je kvalitet ljubavi mnogo važniji od kvantiteta minerala... I što mi dajete inspiraciju i snagu ne samo da tragam za još kvalitetnijim izrazima ljubavi, nego i za još dubljim poimanjima životne radosti...

Hvala ti, o hrano svih gustina, vibracija i kvaliteta, koja si me hranila i hraniš, ne samo moj organizam, koji ume da u tebi sve više uživa, nego i celo moje biće, koje sada ponajviše ceni tvoje suptilne forme i vibracije, tako bitne za lični razvoj.

Hvala gde čuli, i gde ne čuli, posebno vama čitaoci ovog pisma radosti. Jer ste ga pročitali a ne “u smeće bacili”. Mada ni za to nije kasno. A ja bih vas i te kako razumeo, i na tome bio zahvalan. Hvala specijalno vama koji ćete ovo pismo kritikovati, i te kritike mi javno uputiti.

Unapred se zahvaljujem onima koji će biti strogi u kritici, što sebe nisu pronašli među onima kojima se zahvaljujem...

Svestan koliko je ovakva forma zahvaljivanja ograničena, nedovoljna. A i to koliko sam sam nedostatan da zadovoljim apetite svih vas koji na svoje “Hvala!" nestrpljivo čekate.

Hvala vam!

U to ime,

Živeli!

Ovo nije analiza onoga što ne znamo, jer nam je za nju, logično, potrebno znanje. A nije ni sinteza onoga što je nespojivo, jer ne bismo da traćimo ni energiju, ni vreme. Takođe, nije ni čuveno – prosipanje šuplje, jer smo se istog već poprilično zasitili. Sledi makar pokušaj da onima koji se boje potoka i ne smeju da ga preskoče, jer ga vide kao ogromnu prepreku, poput dubokog kanjona, dam nekoliko važnih saveta kako bi to stanje prevazišli...

Prethodno, možda znate, a možda i ne, da su (u) strahu zaista „velike oči“, te da nam se pomenuti problem, predimenzioniranje potočića, dešava u svim mogućim, pa i teško zamislivim, varijantama i formama. Naročito ih je teško zamisliti kada nismo uronjeni u strah.

Drugo, važno je znati da je baš svaki strah direktno ili indirektno povezan za naše poimanje smrti.

I treće, da se naš odnos prema strahu menja po principima sličnim Arhimedovom zakonu, a glase ovako: Um uronjen u strah izgubi od svoje smrtnosti koliko teži istisnuti strah.*

Pa da krenemo sa savetima?

Ako se plašimo života...

1. Proveriti kako stojimo sa ljubavlju prema sebi. Da li sebe volimo takve kakvi jesmo? Ili bismo pošto-poto da budemo neko drugi. Da li živimo svoj život, ili neki/e tuđi/e? Ako sebe ne volimo takve kakvi jesmo, poraditi na tome da se to suštinski promeni. Ako živimo tuđe živote, čim pre se okrenuti svom, i urediti ga po sopstvenom unutrašnjem osećaju.

2. Proveriti kako stojimo sa ljubavlju uopšte. Jer tamo gde je istinska Ljubav, koja stremi ka idealu bezuslovnosti, nema mesta za strahove. Oni umiru, a rađa se – novi Život.

Ako se plašimo smrti...

1. Proveriti kako stojimo sa Istinom o Životu. Da li u nama žive oni koje volimo? Ako je odgovor ’da’, nastavite dalje sa čitanjem. Da li u nama žive oni koje volimo a koji su otišli? Ako je odgovor ’da’, nastavite dalje sa odgovaranjem. Da li u nama žive oni koje volimo a koji su otišli – na onaj svet? Ako je odgovor ’da’, nastavite dalje sa Životom.

2. Proveriti kako stojimo sa (ne)istinom o večnosti. I ako niste vernik neke od monoteističkih religija, pa i ako ne verujete u besmrtnost duše, možda biste mogli da proučite rad Nikole Tesle. Ako pak jeste ono prvo, onda vam drugo verovanje osim da se, obrni-okreni, i posle ovoga vraćamo Bogu, ni ne treba.

Nego, čiji je onda proizvod naš strah od smrti? Naravno, onoga koji „sve zna“, pa tako i da će umreti ako ga ne budemo bespogovorno slušali. Da, pravi krivac za to je naš Ego, koji jedini i umire kada mi odemo „na onaj svet“. Njega tamo ne nosimo, jer je (tamo) bespotreban teret.

U to ime,

Živeli!

* inspirisano ne samo Arhimedom, nego i Marinkovićevom: "Tijelo uronjeno u strah..."

O AUTORU

Goran Kojić dipl. ing, sertifikovani trener za lični razvoj

Sertifikovan u kliringu, porodičnom rasporedu (poretku ljubavi), floriterapiji; obučavan u ekologiji organizma (detoksikaciji), stvaralačkom vaspitanju, DOP (dopusti-otpusti-prepusti) tehnici, tehnici emotivne slobode (EFT).

Nastavite čitanje...

Saradnik i asistent:

Ana Čizmić, sertifikovani Heal Your Life-coach

Rođena u Beogradu, a zahvaljujući divnim životnim putevima školovala se i u Nemačkoj i Švedskoj.

Nastavite čitanje...

Pages

Ako se plašimo života...

Ako se plašimo smrti...

UM PA SRCE

O AUTORU

NAJPOPULARNIJE NA BLOGU

UM:PA:SRCE NA SOUNDCLOUD-U

ARHIVA