Neki misle da su Draga Mama
i Dragi Tata jednako prevaziđeni kao i zaprežna kola, gramofon, mašina za
kucanje... Među njima ima dosta i onih koji isto smatraju i za „Dobro jutro“,
„Dobar dan“, „Hvala“, „Molim lepo“, „Kako si?“. Ovaj tekst nije posvećen njima.
Nego vama koji ste Dragu Mamu i Dragog Tatu (pomalo) zaboravili. U ljutnji ili
nekako drugačije, svejedno. Možda je vreme da ih ponovo prizovete.
Beše to ne tako davno, ali u
neka potpuno drugačija vremena, kad su deca znala da kažu Draga Mama i Dragi Tata,
čak i u pubertetu. I bilo im je potpuno normalno da Dragu Mamu i Dragog Tatu
upitaju i za zdravlje, da se spontano zagrle s njima... Zamislite, to su tada
radili i kad odrastu, čak i u zrelom dobu... Valjda su zato njihovi roditelji,
kojima je tada bilo dozvoljeno da to i budu, češće umeli i da duže požive, i
dočekaju svoje praunučiće, čukununučiće... U tim ne tako davnim, ali skoro
zaboravljenim vremenima, koja nisu bila sveznajuća, jer nije bilo interneta i
društvenih mreža, ali su imala dovoljno znanja, deca su
svoje roditelje smatrali roditeljima, a ne prijateljima. I obratno. Rezultat
toga bilo je da se tačno znalo ko je kome roditelj, a ko kome dete, ko je kome
baka, a ko kome unuče. Zamislite, i to je bilo moguće.
U to vreme, možda upravo
zbog toga što se tačno znalo ko je kome šta, lakše se bilo i orijentisati.
Nepogrešivo se znalo šta i ko je levo, a šta i ko je desno.
Rezultat toga bilo je lakše
snalaženje u vremenu i prostoru, u svakodnevnom životu.
Siguran sam da će mnogi od
vas reći i da je to bio monoton i krut poredak stvari, da je daleko
zanimljivije sada, kad se ne zna ko je kome šta i kako. Da je ono bio lažni
poredak, i lažna slika stvarnosti, a da je sada sve došlo na svoje mesto, da
smo svi mi jedni drugima deklarisani prijatelji, i da svi konačno znamo jedni o
drugima sve što je onda, jelte, bilo sakriveno. Da je ono bila laž, a ovo –
istina.
U pravu ste. Iz svog ugla.
Imate apsolutno pravo da vreme u kojem (tadašnji) dragi mama i tata nisu bili
keva i ćale, a dragi baka i deka nisu bili matora veštica i matori smarač
smatrate ubitačno dosadnim, nepodnošljivim za vaš pojam. I imate pravo da u tome
uživate.
Ali, šta da rade oni kojima
upravo taj i takav (monotoni) poredak nedostaje? Jer u svom životu sve više
osećaju turbulenciju od postojećeg, u kojem su oni koji su nekada bili dragi
sada nepopravljivi smarači, vampiri, trovači...
Ima li nade za njih? Za vas
koji to osećate...
Za početak, trebalo bi da
poverujete da ima. Jer, bez te vere, stvari i nisu promenljive.
Drugo, trebalo bi da prihvatite
da ćete biti i žigosani ako se zalažete za te (davne) vrednosti, i da tako
žigosani živite.
Treće, ne bi trebalo da
primate k srcu ništa što će o vašim promenama reći oni koji ne bi da se menjaju
na to (prevaziđeno) staro.
Četvrto, trebalo bi da svima
date pravo da žive tako kako biraju da žive, a da vi afirmišete svoje pravo,
pogotovu ako do njega dolazite na asertivan način (štiteći sebe, bez
agresivnosti prema pravu drugoga).
Peto, ne bi trebalo da ste
nestrpljivi pa da pomislite da će sve doći preko noći.
Šesto, trebalo bi da budete
što disciplinovaniji u tome da svoje roditelje ne samo zovete Dragi Mama i
Dragi Tata, nego i da trenirate (umirenje sopstvenog uma) da to osećanje može i
da zaživi u vama.
Sedmo, da kad vaši Dragi
Mama i Tata i nisu više na ovom svetu, svoj život u Dragim mami i Tatio živite
s jednakom posvećenošću kao i da jesu. Jer, oni jesu i biće u vama, sve dok ste
i vi tu, a verovatno i posle toga, jer će njihove šanse da žive i u vašoj deci,
unučićima, praunučićima... postati znatno veće.
..........
Goran Kojić