Archive for 2017

Dakle? a) mama; b) tata; c) bake i deke; e) tetke; f) dadilja; g) neko drugi, ko? Za većinu razvedenih (roditelja, kao i njihovih ostrašćenih navijača) ovo će biti neodoljivo iskušenje da zaokruže – sebe. S druge strane, retko ko će se (među razvedenim) setiti ili pak usuditi da pod g) upiše - svi nabrojani. Zašto?

Ratovi između razvedenih vode se neretko na svim zamislivim i nezamislivim frontovima, svim zamislivim i nezamislivim oružjima i sredstvima. Pod geslom: u interesu moje dece!!! Jedna moja drugarica mi je tako, o ratu između sebe i bivšeg, pripovedala ovako: onaj s kojim se sudim je bolesnik, i to ću nesumnjivo dokazati, a onaj koji je otac mojih sinova je - pokojnik. Htela je da bude duhovita. Da li je?

Da sam njen istomišljenik, a po ovom pitanju sam daleko od toga da budem, onda bih na pitanje iz naslova u ponuđenim odgovorima sasvim sigurno pod g) stavio: ja i samo ja, i eventualno još neko od mojih.

Ratovanja za decu, ili oko dece, decom na decu, decom na bivše, uglavnom budu krunisana efektom koji bi mogao da se opiše kao – vožnja tenkom preko dečijih duša.

Daleko od toga da je svejedno s kim će deca razvedenih roditelja provoditi najviše vremena u fizičkom smislu. Ovo nije priča o tome. Mada bismo i na tu temu mogli štošta da kažemo. Npr. da je u tradiciji jedne neovdašnje kulture da se kod razvoda muška deca obavezno dodeljuju ocu, a ženska majci. Treba li reći zašto? Svakako da je to teško pojmljivo u našoj socijalno-sudskoj praksi, gde se u 95% slučajeva sva deca dodeljuju majkama. Koje potom, u ogromnom broju slučajeva, svojim bivšim onemogućavaju ili na sve načine otežavaju da viđaju sopstvenu decu. Opravdavajući to na hiljade načina, smatrajući da tako čine dobro svojoj deci. Da li čine?

Ne, a to i ponavljam, nije ovom tekstu namera da se bavi fizičkim smislom roditeljstva, o kojem možemo nekom drugom prilikom.

Dečija duša, dečije srce, um, razapeti su, kao na krstu, između leve (majčine) i desne (očeve) strane. I što su te dve strane udaljenije, što više ratuju, to je i opisano raspeće nepodnošljivije za istu tu dečiju dušu, srce, um.

I šta god radimo u ime deteta, trebalo bi razumeti da je tom detetu, čak i kad to ne ume da artikuliše, pa čak i kad tvrdi suprotno, od ogromnog značaja to da se zaraćene strane pomire, da se približe, sarađuju... Da umesto neprijateljstva i rivalstva, između roditelja zavlada partnerstvo, tj. udruženo roditeljstvo.

Ne, to uopšte ne znači da se roditelji ponovo venčavaju i fizički žive zajedno. To deci razvedenih nije primarno, a ni neophodno. Za mir u dečijim dušama, taj nasušni preduslov njihovog normalnog psihofizičkog razvoja, nužno je da između roditelja ne plamti rat. Ni u braku, a ni posle, naravno. Pa još kad se realizuje i kakva-takva saradnja, umesto uobičajenih podmetanja i sabotaža, eto nama dece kako veselo silaze sa krsta, i širokog osmeha ližu rane koje sami načinili nisu.

Sećam se jedne svadbe na kojoj sam bio prisutan kao svat sa mladine strane, iako s njom nisam u krvnom srodstvu. I tako je do mene stigla insajderska informacija da je „ova naša“ svom „voljenom“ rekla: „Udaću se za tebe, ali samo pod uslovom da ona (njegova majka – op.a.) nikad ne prekorači naš kućni prag“.

Šta tek reći o ovom (mladoženjinom) krstu, ili gvozdenoj zavesi između snaje i svekrve, a opet u perspektivi preko duša, srca, umova buduće dece i unučadi?

Svakom neostrašćenom roditelju jasno je da su svakom detetu i danas, uprkos sve većem sukobu između polova, preko potrebni i mama i tata, i bake i deke, i tetke (pa i dadilje, zašto da ne?).

Pa se, dakle, vratimo našem trik-pitanju, i pod g) dopišimo – i mama, i tata, i bake i deke, i tetke, i stričevi, i ujaci, svi, svi, pa i dadilje.

Zato što deca čeznu za Ljubavlju. A Ljubav je Jedno. Za Ljubav smo svi mi Jedno. ZaJedno.

U to ime,

Živeli!

P.S. Ukoliko želite da poradite na poboljšanju sopstvenog pristupa ovom problemu, i poboljšanju vaše životne situacije, čekam vas na prvoj, besplatnoj 90-minutnoj sesiji, uživo ili preko skajpa, svejedno. Prijave na imejl.

..........

Goran Kojić

sertifikovani trener za lični razvoj

trener@umpasrce.com

Za efikasno ostvarivanje naših ciljeva i planova, jedan od najvažnijih preduslova jeste određivanje prioriteta. A to, definitivno, ne ide bez kvalitetnog fokusa. Nažalost, njega je sve manje. Zašto? I kako to prevazići?

Problemi sa fokusom kod savremenog čoveka sve su izraženiji, i sve rašireniji, kako kod dece, tako i kod odraslih. A ako se samo malo bolje upoznamo sa životom onih koje ovaj problem muči, što autoru ovih redova donosi svakodnevna praksa rada sa klijentima, uočićemo masovnu pojavu nezajažljive potrebe današnjih ljudi da se istovremeno bude aktivan na više frontova, tj. da smo čak i ponosni na sebe da, eto, mi možemo da vršimo više radnji odjednom.

Da, na delu je, zahvaljujući sve izraženijoj tehnološkoj revoluciji, posledična epidemija - multitaskinga. Koja onima koji je praktikuju donosi neminovnu napetost, kao i sve ono što iz te kontinuirane napetosti sledi...

Već odavno se smatra normalnim da ljudi istovremeno gledaju omiljene serije na TV, usput piju kafu sa dragim gostima (konzumiraju ponešto, ili svašta) i pričaju „o važnim temama“. Zatim, imamo ono kad obedujemo, i svako pored sebe drži svog tehnološkog ljubimca, preko kojeg opšti sa nekim drugim, a usput „učestvuje“ u razgovoru sa bližnjima.

Takođe, tu su današnji „normalci“ koji svoju moć prezentiraju tako što (nešto) rade na kompjuteru, i usput jedu i četuju (komuniciraju putem hengautsa ili mesendžera kratkim porukama), ili njihovi „saplemenici“, koji pričaju preko jednog telefona, istovremeno surfujući po internetu na kompu, i razmenjuju viber, votsap i mesendžer poruke na drugom telefonu...

A šta tek reći o našim „svemoćnim“ savremenicima koji voze automobil kroz (vele)gradsku vrevu, pričaju preko mobilnog (ne preko blutut slušalice, nego držeći ga u ruci ili između uha i ramena), i rade neku „prinudnu“ radnju, kao što je razgovor sa sopstvenim detetom koje prevoze od kuće do škole ili od škole do kuće?!

Znam, imate i vi slična, ili još bogatija lična ili lako dostupna dragocena iskustva.

A možda imate i iskustva da kada upozorite nekog od takvih „normalaca“ da je to ne samo nekvalitetan način komuniciranja, nego i potencijalno opasno po njihov život, ili makar njihovo zdravlje, da vas dočeka odgovor u kojem dobijete uvid o mudrosti nemešanja tj. neuplitanja u tuđi život. I bolje je da se ne uplićete, verujte, nego gledajte da sebe zaštitite od toga.

Kako?

Najpre je važno da se ne upecate u zamku „normalnosti“, da istovremeno radite bilo šta u čemu koristite tehnološke uređaje i komunicirate sa bližnjima. A ako to već radite, dobro bi bilo da sa tom praksom prestanete. Ako ne možete, tu su oni koji u tome mogu da vam pomognu: psihoterapeuti, lajf kouči...

A kao prelazno rešenje u oslobađanju od sindroma multitaskinga, autor ovih redova toplo vam preporučuje stare dobre prakse - pranje sudova, čišćenje prostora u kome živimo, cepanja drva, kao sjajne za vežbanje fokusa.

Zašto prelazno? Pa zato što će se „normalcima“ i ovde javiti navika da istovremeno komuniciraju s nekim, ali to će teško činiti preko kompjutera, mobilnog i sl. nego direktno, što će im, osim ako ne insistiraju na teškim temama, doneti mnogo manje napetosti. A jedan od ciljeva ove prakse i jeste oslobađanje od napetosti.

Navedeni poslovi nam, s druge strane, pružaju dosta prostora za kontempliranje, na spontane, ali i prethodno odabrane teme.

Pojava istovremenog obavljanja više kompleksnih aktivnosti posledica je, dakle, savremenog načina života, koji donosi brojne pogodnosti, ali i jednako brojne zamke svakodnevice. Na nama je da te zamke izbegnemo, ili da, ako smo se u neku od njih ulovili, to čim pre regulišemo, da se ne bismo dalje zaglibljivali u nervozama, napetostima, nerazumevanju, svađama...

U to ime,

Živeli!

..........

GoKo

sertifikovani trener za lični razvoj

trener@umpasrce.com

U šta verujemo? Kakav nam je život? Da li mi rukovodimo njime ili nam ga „sudbina“ rešava ili neko drugi? Da li u ljubav vere nemam, ili u ljubavi - Veru imamo?

Lako nam je da zapadnemo u začarani krug samosažaljenja i da kukamo nad životom i onim što se u njemu dešava. Ali da li postoji nešto što može da nas motiviše da se pokrenemo?

Možda Nada? Divna vodilja kroz život! Ili vam je na vrh jezika da kažete: “Ma koja Nada? Nada umire poslednja?! Ko je još video vajdu od nje?! Samo se razočaram.“ Hej, pssst, to je očekivanje. Nada i očekivanje nisu dobar spoj, i to valja imati na umu. Nadamo se najboljem, a nemamo očekivanja – to je dobar put.

Šta ako se pojavi Strah? Nada i Strah? Uh, ni oni nisu dobar spoj, ali ih često mi sami isprepletemo: nadamo se, a strahujemo da ishod ne bude najgori i onda… Strah nadvlada Nadu i… Ne, ne, to ne želimo, zar ne?

Ali, zato Nada ima jednu divnu drugaricu – Veru. Vera je Nadina ponajbolja drugarica i kada rade u zajedno, sve što treba da uradimo jeste da uživamo u njihovom radu i da mu se u potpunosti prepustimo.

Prepuštanje nam ne ide uvek lako, zar ne? Za to postoje različiti podsticaji, u zavisnosti od toga šta vama prija i šta vam najprirodnije leži. Koji su to podsticaji?

To mogu biti molitve, one koje već postoje napisane i koriste se redovno u dobro poznatim religijskim praksama. Mogu biti i specijalne molitve koje ćete sami napisati ili izreći.

Ali i afirmacije takođe mogu biti veoma korisne u tom smislu. One su slične molitvama. Afirmacije su pozitivne rečenice koje nam pomažu da preokrenemo svoj fokus sa nečeg lošeg što nam se dešava, na rešenje i pozitivan ishod.

Prema jednoj od poznatih praksi, treba da se pišu u sadašnjem vremenu i ne treba sadrže negacije. Mnogi će reći da to nije u duhu našeg jezika da pišemo nešto u sadašnjem vremenu kada to nije istina u tom trenutku. Naravno, sve je to razumljivo i važno je da ne koristimo ništa protiv vere svoje duše… Naprotiv, treba da koristimo ono što nam najviše prija.

„A šta ako nam se ne ostvari to što želimo?“ - reći ćete. Vera u to što nam je potrebno i za šta koristimo molitvu, afirmaciju ili sl. nije isporuka jedne specifične porudžbine, na primer: „Dragi Bože, molim te obezbedi mi auto te i te marke, boje… i da je nov i da je bolji od Perinog“ itd. – Da li vam to liči na Veru u našu potrebu, u potrebu našeg bića? Pre je to nešto drugo…isporuka vašeg dragog ega, ali to je tema koja zaslužuje poseban tekst.

Dakle, šta je ovde stvarno važno?

Vibracija koju šaljemo kada nešto poželimo je veoma važna. Ako u njoj dominiraju Očekivanja i Strah… to onda i dobijamo – razočaranje ili ono od čega najviše strahujemo, ali ako dominira potreba našeg bića… dobijamo upravo isporuku koju želimo.

A u nekoliko koraka možemo dodatno sebi da pomognemo i da pojačamo vibraciju svog bića na pravi način, a veoma su slični kao u zakonu privlačenja:

1) Da čujemo naše srce i našu dušu, da znamo šta je to što je našem biću potrebno.

2) Da poželimo i zatražimo ono što nam je potrebno. Metod koji, pri tome koristimo je manje važan, koliko je bitno da se osećamo ugodno. Ako nam više prijaju molitve mi ćemo se moliti, ako su to afirmacije, koristićemo njih itd.

3) Veoma važan korak je da stvarno verujemo u to što želimo, a detalje ostvarenja ne moramo da znamo.

4) Da budemo spremni i otvoreni da primimo to što želimo, a to možemo jedino ako verujemo u ono što smo poželeli i ako znamo da je to najbolje za nas.

Dakle, nije od najvećeg značaja način – nego da li zaista VERUJEMO, i da li je i nama VERA najbolja drugarica.

Puno ljubavi i Vere vam želim,

..........

AnChi

sertifikovani Heal Your Life-coach

anchi@umpasrce.com

Među vama ima mnogo onih preko čijih usana poprilično lako preleti ova rečenica. I obično joj dodaju još ponešto: razbijam glavu, ali ne ide... Ili: ma baš me briga! Jer tenutno ni nećete da se potrudite. Ali, ukoliko ste zaista spremni da razmrsite Gordijev čvor nerazumevanja, evo 3 recepta koja vam mogu biti od pomoći.

Kao što znamo, svaka bolest je izlečiva, i nijedan problem nije nerešiv. Osim ako mi verujemo u suprotno. Dakle, na početku ovog procesa valjalo bi da odbacimo svaku sumnju u to da ste pogledu rešavanja sopstvenih problema - nekakav izuzetak. Ne, niste vi nikakav baksuz, nije vam sreća okrenula leđa, niti se Bog naljutio na vas... Jedino što postoji kao pretnja pozitivnom ishodu jeste to da li vi zaista hoćete da rešite svoj problem, ili svemu tome pristupate dvolično.

Ali, o tom fenomenu i problemu - nekom drugom prilikom.

A ovde, dragi moji, mi ne govorimo o onome što se istovremeno naziva i neshvatanje, nekapiranje... Ovde je reč o onome što nije samo rezultat rada našeg mozga, intelekta, nego i našeg srca, tj. duše. O tom (ne)razumevanju je reč. O onom nerazumevanju koje je više rezultat (auto)destruktivnog dejstva našeg ega, negoli naše (logičke) inteligencije.

Zato, pomenuto „ja to ne mogu (i neću) da razumem!“ u krajnjoj liniji i jeste problem koji direktno ugrožava naše ukupno zdravlje. Jer odavno je poznato da bolest upravo nastaje kao rezultat sukoba uma i duše. Nazvali vi to psihosomatikom, ili nekako drugačije, svejedno je. Bitno je da – pije vodu.

I evo, dakle, ta 3 pomenuta, vrlo jednostavna recepta:

1. I vi ste jedan od preko šest milijardi srećnika koje željno iščekuje - bašta razumevanja. U toj čudesnoj bašti postoje sastojci za pripremu bilo kojeg leka za vaše probleme. Pa tako i za problem: ja to ne mogu da razumem!

Šta treba da uberete iz te bašte?

a) svesnost (da imate problem); b) odlučnost (da ste spremni da taj problem i rešite); c) jaku volju (da svojski prionete na njegovo rešavanje), d) snažnu veru (da je vaš problem rešiv); e) primernu doslednost (da nećete danas ovako, a sutra onako), f) besprekorno strpljenje (bez očekivanja da će se problem moći rešiti pre nego što može).

Sve sastojke promešajte, i konzumirajte svakodnevno, uz obavezno dodavanje vezivne materije, naravno – prirodnog emulgatora. A to je ovde ljubav prema sebi i prema svojim roditeljima, takvima kakvi jeste.

2. I u vas je usađeno (božansko) seme beskrajnog razumevanja, ali se možda još uvek nisu stekli uslovi da ono proklija. Kao i svako drugo, i ovo seme traži tačno određene uslove za klijanje. A u većini slučajeva potrebno mu je samo malo (više) vremena. Da sazri, „samo od sebe“. Po principu: ništa ne može pre nego što može.

Slažem se, ali je nesumnjivo dokazano da i naš doprinos u svemu tome nije beznačajan. Zato, evo šta biste mogli da obezbedite da se taj proces ubrza i klica razumevanja počne da se brže razvija u vašu ličnu panaceu (lek za lečenje svih boljki):

a) toplinu – uvek možemo da dodamo toplinu svoje duše kako bismo ugrejali našu klicu razumevanja; b) vlažnost – recimo da su to vaše suze čišćenja onog što vam je na duši (a tu neretko, zatrpano umovanjem, počiva svašta, i podriva sva vaša nastojanja da rešite svoje – brojne – probleme).

3. I vi možete da postanete vrhunski alhemičar laboratorije razumevanja. Vaša nadarenost je nesumnjiva, ali valja nešto naučiti i pride. Svuda okolo su škole koje vas zovu i željno iščekuju.

Šta je najvažnije u vezi s ovim receptom?

To da u spravljanju lekovitih pripravaka ne preterujete ni u jednom sastojku, a posebno ne u vašem dosadašnjem omiljenom - egu. Ako njega bude bilo više negoli što treba, vaš pripravak bi se vrlo lako mogao pretvoriti u svoju suprotnost, pa biste umesto rešenja mogli imati nove gomile problema, koji će prerasti u nove simptome bolesti. Pitate se koja je to količina ega koja vam ne škodi? Ona, dragi moji, koja nije smetnja vašem odnosu sa drugima, pre svega bližnjima.

Ova tri jednostavna recepta moj su poklon vašem ličnom razvoju. Zamolio bih vas da im, ako možete, ništa ne oduzimate. Ali, ako vam se nešto ipak bude dodavalo, onda to neka ne bude ni vaš ego, a ni bilo koji od njegovih dobro znanih derivata: gordost, zavist, pohlepa...

Više o temi razumevanja možete videti u mojoj knjizi „101 pouka o razumevanju“, čija je prva promocija održana na Sajmu knjiga, u utorak 24.oktobra 2017.

U to ime,

Živeli!

..........

GoKo

sertifikovani trener za lični razvoj

trener@umpasrce.com

Promocija knjige "101 pouka o razumevanju", koja je nedavno izašla iz štampe, održana je u utorak, 24. oktobra na Sajmu knjige u Beogradu.

-----------------------------------------------------------

Razumevanje je kao tema sveprisutna i svakodnevna, naročito u svojoj varijanti negacije, a kao pojam se oduvek tumačilo na vrlo različite načine. Neretko ga susrećemo i kao sinonim za shvatanje, kapiranje, kontanje, odobravanje. Namera ove knjige je da pojam razumevanja odvoji od navedenih „sinonima“, tj. da skrene pažnju na njegovu posebnost, koju odlikuju velika dubina, širina i specifična težina.

Ako već govorimo o razumevanju kao sinonimu, autoru ove knjige mnogo je bliže njegovo vezivanje za pojam ljubavi, pa i njegovo navođenje kao sinonima za ovaj još prisutniji, takođe poprilično široko tumačeni, pojam.

Predlažem da pre nego što ovu knjigu pročitate ostavite predrasude po strani, a da je čitate otvorenog srca i uma. Ukoliko se u nečemu ne slažete sa onim što je u njoj napisano, to nipošto ne znači da upravo oko tog pitanja ne možemo da razgovaramo, i to prvom prilikom kad se susretnemo, uz obostrano uvažavanje različitih mišljenja. Upravo da jedni druge probamo da razumemo, i to ne uprkos tome, nego baš zato što se ne slažemo.

Jer, znamo to dobro, da je lako, ili barem dosta lakše, razumeti onoga s kim smo istomišljenici. Nasuprot tome, veliko iskušenje je da razumemo i one s kojima to nismo, nego su, naprotiv, oni dijametralno suprotnog mišljenja od nas. Ova knjiga je napisana da bi onima koji to nisu u stanju, bila od pomoći.

Kao neko ko je do razmišljanja o razumevanju pretočenih u ovu knjigu stigao preko različitih duhovnih škola, učeći od teoretičara, ali i od praktičara (Bert Helinger, Vlado Ilić, Čarls Berner, Desimir Ivanović, Ivan Bavčević, Milica Novković...), koristim priliku da svima njima ovim putem izrazim zahvalnost na tome što su bacili svetlo na moj put ka stazi razumevanja.

Pred vama je odsjaj tog inspirativnog svetla.

------------------------------------------------------------

Govorili su:

Goran Kojić, autor knjige
Vladimir Čobić, instruktor ajurvede i TM učitelj, autor knjige ,,Ajurveda''

To da deca vole granice napisane su divne knjige. I objašnjeno je kako da te granice, ako ne umemo, postavljamo, pa čak i to kako da pritom sačuvamo svoje živce. Posebno je popularna knjiga novozelandskog dečijeg psihologa Najdžela Late, koja se baš tako i zove: „Kako deci postaviti granice, i pritom sačuvati živce“. Toplo je preporučujem onima kojima su ovakvi saveti potrebni. A još više „Porodični bukvar“, prof. Milice Novković.

Kao što znamo, u toku je pandemija – raspadanja živaca. Za koju deca nipošto nisu kriva. Ni najmanje. Makar ne ona koju smo mi rodili.

Ali zato možda jesu odgovorna deca naših roditelja. Koju bi trebalo da dobro poznajemo, jelte?! Pa tako i da znamo da često ne umemo da izađemo na kraj sa decom – u sebi. Onom kojoj kupujemo sve što požele, udovoljavamo na sve načine, koju prezaštićujemo. Stvarajući tako od nje razmažena derišta.

I kako, onda, da oni koji ne umeju da povuku granice prema deci u sebi, to isto učine prema deci koju su rodili? Teško. A neretko i – neizvodivo. Jer, naprosto ne delujemo uverljivo. Granice koje postavljamo nisu ni jasne, ni čvrste. A navike da smo popustljivi prema svojoj unutrašnjoj deci, lako se preliju i u sferu roditeljstva.

Pa onda brljamo i sa nedoslednošću, neprincipijelnošću, a u nedostatku autoriteta olako posežemo za batinom autoritarnosti. „Da, da, batina je iz raja izašla“, olako ćemo izgovoriti tu čuvenu „mudrost“, bez razmišljanja o njenom suštinskom sadržaju.

I šta onda (u)činiti da se stvari promene?

1) Zvuči šašavo, ali bi nam valjalo svakog dana, sve dok to ne postane naša rutina, ponavljati poput papagaja: Deca obožavaju granice! Deca obožavaju granice! U sebi, naravno, i to tiho - da ne doživimo nekakvu neprijatnost, i da nas ne čuju naša deca. Što više puta to sebi ponovimo dnevno, to ćemo pre stići do cilja. A on je – uspostavljanje jasnih i neagresivnih granica (dakle, na asertivan način), i prema unutrašnjoj i prema spoljašnjoj deci.

2) Sve što budemo činili u cilju asertivnog postavljanja granica prema deci, postati što pre svestan da činimo za njihovo dobro.

3) Kada deca, uprkos tome, odreaguju burno, to ona samo euforično pokazuju kako obožavaju granice. Što će reći, dopustiti da ta bura prođe. Bez obzira koliko ona bila jaka i koliko trajala. Pa nastaviti istim putem jasnoće i doslednosti.

Sva deca obožavaju granice. Ali to izražavaju pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način. Ako to ne razumemo, naša roditeljska poruka koju im upućujemo kod njih će izazvati ne samo nekontrolisani bes na duge staze, nego i niz drugih problema: sa autoritetima, samopouzdanjem itd.

A da se to ne bi desilo, počnimo odmah: Deca obožavaju granice! Deca obožavaju granice!

U to ime,

Živeli!

..........

GoKo

sertifikovani trener za lični razvoj

trener@umpasrce.com

Ako otac i sin imaju iste simptome bolesti, to nipošto ne znači da je tako m-o-r-a-l-o da bude. A najčešće se baš tako tumači, i ovde, ali i na relaciji majka-kćerka, roditelji-deca uopšte: „ne pada iver daleko od klade“, „kakav otac - takav sin“, „kakva majka - takva kćerka“. A nije u pitanju ni nekakva (zlehuda) sudbina, niti je za sve kriva genetika. A šta je onda?

Naučnici, a posebno oni iz redova ateista, sve će to pokriti krošnjom genetike. I dokazaće, ne brinite, ako bolest čak i nije izazvana genetikom, ona to jeste bila u predisponiranosti, tj. u svom potencijalu da se razvije.

Pa će, kada je i sin alkoholičar ili nasilnik kao i njegov otac, i većina nas reći da je to uzrokovano – genetikom. A da li je? Ili je možda više - nekvalitetnim roditeljstvom, odnosno nesnalaženjem oca, ali i majke, u odgajanju (muškog) deteta.

Svi mi imamo potencijal, svojevrstan talenat za bolest. Neko taj talenat maksimalno iskoristi, sve do ubrzanog preseljenja na onaj svet, a neko ga „zloupotrebi“, tj. obrne u korist života, i izgradi snažno i postojano zdravlje.

A ja ću ovde, u nastojanju da onima koji imaju slične probleme, probati da otkrijem jedan manje poznat ugao posmatranja istih simptoma bolesti na relaciji otac i sin.

Kada se međusobno ne razumeju, a to obično nastaje u onom delu detinjstva u kojem sin, pod dejstvom pojačanih hormonskih procesa, zapravo i ne zna šta se dešava u njegovom telu, pa tako i u glavi, otac i sin sve teže verbalno komuniciraju. To kulminira svađama, koje neretko dobijaju vrlo dramatične forme, u vidu potpunog prekida verbalne komunikacije, da ne pominjemo one još teže.

Da, namerno ističem verbalne prekide komunikacije, jer se neverbalna komunikacija tu i te kako nastavlja, pa čak i intenzivira. Naime, u griži savesti, koja se javlja kao osećaj krivice zbog nedostatka ljubavi između njega i oca, sin neretko, upravo da bi intenzivirao neverbalnu komunikaciju, na sebe može da primi i očevu bolest, da bi na takav, čudan način, ipak izrazio privrženost svom ocu, tj. povezanost s njim.

Ovo nipošto nije izražavanje ljubavi, mada bi ga neki rado tako nazvali. Ovo je izražavanje potrebe za ljubavlju, što je svakako nešto sasvim drugo.

Ne osuđujući ovde nikoga, ali u nameri da pokušam pomoći razumevanju, ne smem da preskočim ni ulogu majke. Ako se ona u ovom kofliktu, bez dogovora sa svojim partnerom, zaštitnički (majčinski) postavi na stranu sina, može nastati još teži problem, jer time na kraju ne pomaže nikome, već samo rasplamsava navedeni sukob, u kojem onda svi akteri plaču, a jedino se bolest od sveg srca smeje.

I šta je onda rešenje? Pa, najpre da roditelji svojoj deci budu roditelji, a ne nekakvi rivali. Zatim, da očevi svojim sinovima budu pozitivni uzori, a ne tirani. I na kraju, da majke u očima i srcima sinova budu očeve partnerke, a ne saradnice u narušavanju očinskog autoriteta.

E, tad će biti i manje šansi za razvoj „genetski predisponirane“ bolesti. Jer će ljubav sprečiti njenu pojavu kod sinova, a nemale su šanse i za njeno izlečenje kod očeva.

U to ime,

Živeli!

..........

GoKo

sertifikovani trener za lični razvoj

trener@umpasrce.com

O AUTORU

Goran Kojić dipl. ing, sertifikovani trener za lični razvoj

Sertifikovan u kliringu, porodičnom rasporedu (poretku ljubavi), floriterapiji; obučavan u ekologiji organizma (detoksikaciji), stvaralačkom vaspitanju, DOP (dopusti-otpusti-prepusti) tehnici, tehnici emotivne slobode (EFT).

Nastavite čitanje...

Saradnik i asistent:

Ana Čizmić, sertifikovani Heal Your Life-coach

Rođena u Beogradu, a zahvaljujući divnim životnim putevima školovala se i u Nemačkoj i Švedskoj.

Nastavite čitanje...

Pages

Za efikasno ostvarivanje naših ciljeva i planova, jedan od najvažnijih preduslova jeste određivanje prioriteta. A to, definitivno, ne ide bez kvalitetnog fokusa. Nažalost, njega je sve manje. Zašto? I kako to prevazići?

U šta verujemo? Kakav nam je život? Da li mi rukovodimo njime ili nam ga „sudbina“ rešava ili neko drugi? Da li u ljubav vere nemam, ili u ljubavi - Veru imamo?

UM PA SRCE

O AUTORU

NAJPOPULARNIJE NA BLOGU

UM:PA:SRCE NA SOUNDCLOUD-U

ARHIVA