OTAC I SIN U RALJAMA SUKOBA. KO JE KOME I KAKO IZAZVAO BOLEST? A KAKVA JE ULOGA MAME?

Ako otac i sin imaju iste simptome bolesti, to nipošto ne znači da je tako m-o-r-a-l-o da bude. A najčešće se baš tako tumači, i ovde, ali i na relaciji majka-kćerka, roditelji-deca uopšte: „ne pada iver daleko od klade“, „kakav otac - takav sin“, „kakva majka - takva kćerka“. A nije u pitanju ni nekakva (zlehuda) sudbina, niti je za sve kriva genetika. A šta je onda?

Naučnici, a posebno oni iz redova ateista, sve će to pokriti krošnjom genetike. I dokazaće, ne brinite, ako bolest čak i nije izazvana genetikom, ona to jeste bila u predisponiranosti, tj. u svom potencijalu da se razvije.

Pa će, kada je i sin alkoholičar ili nasilnik kao i njegov otac, i većina nas reći da je to uzrokovano – genetikom. A da li je? Ili je možda više - nekvalitetnim roditeljstvom, odnosno nesnalaženjem oca, ali i majke, u odgajanju (muškog) deteta.

Svi mi imamo potencijal, svojevrstan talenat za bolest. Neko taj talenat maksimalno iskoristi, sve do ubrzanog preseljenja na onaj svet, a neko ga „zloupotrebi“, tj. obrne u korist života, i izgradi snažno i postojano zdravlje.

A ja ću ovde, u nastojanju da onima koji imaju slične probleme, probati da otkrijem jedan manje poznat ugao posmatranja istih simptoma bolesti na relaciji otac i sin.

Kada se međusobno ne razumeju, a to obično nastaje u onom delu detinjstva u kojem sin, pod dejstvom pojačanih hormonskih procesa, zapravo i ne zna šta se dešava u njegovom telu, pa tako i u glavi, otac i sin sve teže verbalno komuniciraju. To kulminira svađama, koje neretko dobijaju vrlo dramatične forme, u vidu potpunog prekida verbalne komunikacije, da ne pominjemo one još teže.

Da, namerno ističem verbalne prekide komunikacije, jer se neverbalna komunikacija tu i te kako nastavlja, pa čak i intenzivira. Naime, u griži savesti, koja se javlja kao osećaj krivice zbog nedostatka ljubavi između njega i oca, sin neretko, upravo da bi intenzivirao neverbalnu komunikaciju, na sebe može da primi i očevu bolest, da bi na takav, čudan način, ipak izrazio privrženost svom ocu, tj. povezanost s njim.

Ovo nipošto nije izražavanje ljubavi, mada bi ga neki rado tako nazvali. Ovo je izražavanje potrebe za ljubavlju, što je svakako nešto sasvim drugo.

Ne osuđujući ovde nikoga, ali u nameri da pokušam pomoći razumevanju, ne smem da preskočim ni ulogu majke. Ako se ona u ovom kofliktu, bez dogovora sa svojim partnerom, zaštitnički (majčinski) postavi na stranu sina, može nastati još teži problem, jer time na kraju ne pomaže nikome, već samo rasplamsava navedeni sukob, u kojem onda svi akteri plaču, a jedino se bolest od sveg srca smeje.

I šta je onda rešenje? Pa, najpre da roditelji svojoj deci budu roditelji, a ne nekakvi rivali. Zatim, da očevi svojim sinovima budu pozitivni uzori, a ne tirani. I na kraju, da majke u očima i srcima sinova budu očeve partnerke, a ne saradnice u narušavanju očinskog autoriteta.

E, tad će biti i manje šansi za razvoj „genetski predisponirane“ bolesti. Jer će ljubav sprečiti njenu pojavu kod sinova, a nemale su šanse i za njeno izlečenje kod očeva.

U to ime,

Živeli!