Sve je više hronično umornih ljudi. Onih kojima, tako se deklarišu - nije ni do čega. I koji ne veruju ni u šta. A znamo i koje su sledeće faze takve (auto)destrukcije. Da ih ne navodimo. Ovde ćemo se pozabaviti zašto do toga dolazi. I kako da se iz toga izbavimo.
„Pusti me, nije mi ni do čega“, naravno, nije poštapalica koja je u ekskluzivnom vlasništvu onih koji su već poodmakli u procesu ne-ljubavi prema sebi, ali svakako jeste jedna od njihovih omiljenih.
I šta nam njome poručuju? Da ih pustimo na miru? Ne, to nije ta poruka. Prevod njihove poruke zapravo je u većini slučajeva sasvim drugačiji, i mogao bi da glasi otprilike ovako: „Molim te, probaj da mi pomogneš, ali nemoj da mi na kraju bude još gore“.
Tako je to sa – njima. A šta je sa nama? Umemo li da iz takvog stanja izvučemo - sebe?
Evo principa kojih bi se u tome valjalo pridržavati.
1. Negovati svesnost. Ovde to znači, postati svestan kako smo dospeli u to stanje. To, naravno, nije došlo preko noći. Postoji početak, postoji put, postoji mnoštvo propuštenih poruka da treba da se trgnemo, šansi da to i uradimo... I sve to treba pogledati, sagledati, uvideti.
A da pritom sebe ne osuđujemo. Ovo je veoma važan momenat i molim da se preko njega ne prelazi olako.
Isto tako, važno je da ako već sebe ne osuđujemo, da to ne znači da sve to automatski odobravamo.
Dakle, potrebno je razumeti, bez osude i odobravanja, kako smo u takvo stanje došli. Ako mislite da je ovde nužna nekakva velika ekspertiza, radosna vest je da nije. Dovoljno je da za početak razumemo i samo toliko: da smo pravili greške (u nizu). I da smo propustili mnogo šansi da stvar preokrenemo. Ništa više. Ali, i ništa manje. I proces gazdovanja sopstvenim energijama već počinje da teče.
2. Negovati razumnost. Na greškama se ne očajava, na njima se uči. Ovaj princip trebalo bi da usvojimo čim pre. Jer, ako sebe neprestano proganjamo zbog učinjenih grešaka, gazdovanje energijama neće biti moguće. Jednostavnije će, ali i racionalnije, biti da krenemo u sagledavanje tih grešaka, da probamo steći što više uvida.
Ovde se treba čuvati, posebno kada sagledavamo sopstvene greške, da se ne zapetljamo u zamke sopstvenog (povređenog) ega i sve pretvorimo u kukumavčenje, u stilu: kako sam sebi mogao/la da dopustim takve stvari.
Jer posle toga obično kreće i ono: ja to sebi nikada neću moći oprostiti! Ako ego krene u tom smeru, povratak će biti izuzetno težak, neretko i nemoguć.
Daleko bolji i efektniji pristup jeste: hajde da konačno promenim ugao gledanja na sve to. Da vidim kako da više ne pravim te greške. Ili, još preciznije: sve greške otklanjam u hodu, a one stare činim uvidima, da ih ne bih ponavljao/la.
3. Gazdovati znači: negovati mudrost. Većina nas nije naučena da gazduje, nego da nerazumno troši, i kad ima više nego što mu je trenutno potrebno, i kad oskudeva.
Tako je sa svim energijama, pa i sa onim koje udišemo. Oko nas je obilje, kojim mi ne umemo da gazdujemo. Dakle, ne samo obilje kiseonika, nego i životne energije, vitalne sile. A upravo disanje je najvažniji proces u prirodi, pa i u ljudskom životu, bez kojeg su svi drugi procesi nezamislivi.
Ako naučimo da gazdujemo ovim procesom, i sve druge (energetske) procese opsluživaćemo na kvalitetniji način.
A za istinsko gazdovanje našim disanjem neminovno je da ispunimo jedan jednostavan, ali mnogima vrlo težak zadatak - da umirimo sopstveni um. Ništa više. I ništa manje. Mnogo je lakše naučiti neku od brojnih tehnika svesnog disanja.
Goran Kojić
