Pitanje: „Da li redovno trenirati ili ne?“ ako želimo da postignemo vrhunske rezultate u sportu i rekreaciji sigurno ne muči puno ljudi. Jer apsolutna većina nas upoznata je sa mudrostima: koliko treniraš, toliko vrediš; 5% je talenat, sve ostalo je trening; najveći treniraju najviše... Dobro, to nam je jasno. Ali, šta će nam trener, ako već „sve znamo“ o nečemu? Npr. o tenisu, kao Rafael Nadal, Rodžer Federer ili Novak Đoković? E, to već mnogima izgleda vrlo zamršeno.
Ako ne pratite tenis, onda
verovatno i niste upoznati sa činjenicom da svi pomenuti velemajstori, uprkos
većinskom mišljenju publike da odavno „sve znaju“ o tenisu, ipak imaju svoje
trenere.
Zašto? Naravno, pitanje
motivacije je jako važno. One koja je od presudnog značaja u nastojanju da velemajstori
ostvare svoje ciljeve. Ali, zadatak njihovih trenera nije samo motivacija.
Iz trenerskog ugla uvek se
može lakše primetiti da neki udarac ili potez velemajstora i nije baš idealan,
da velemajstor pri njegovom izvođenju troši više snage negoli što je to nužno,
ili da bi mogao biti (značajno) efektniji ukoliko bi se prilikom njegovog
izvođenja napravila određena promena.
I nije uopšte nužno, a to je
poznato svima koji prate sport, da je trener prethodno takođe imao
velemajstorsku karijeru. Niti da poseduje prof. dr mr titule. Mnogo su važniji neki
drugi detalji. Koji?
1. Da velemajstoru prija trenerova energija. Jer, izbor trenera zaista treba da bude čin
dubljeg osećaja uzajamne povezanosti. Odnosno, da je on proizvod ne samo uma,
nego i srca, tj. duše onoga koji traži trenera.
2. Da trener nije reaktivan. Da ume da izabere trenutak kada će reagovati i
svom klijentu saopštiti odgovarajuću sugestiju ili savet. Jer sve nipošto ne
treba reći po principu „što na umu, to na drumu“.
3. Da trener ume da kaže. A kada već izabere pogodan trenutak, veoma je
važno i to da trener ume da „otvori uho“ svom klijentu, tj. da izabere
odgovarajući stil i ton, pa i tekst koji će izgovoriti kako bi pogodio tačno u
metu. A to nije nimalo lako, naročito ako ne razume velemajstorovu sujetu.
4. Da se trener previše ne meša u igru klijenta. Pitanje mere
u trenerskom poslu pre svega zavisi od njegovog ega, odnosno još preciznije
od sopstvene sujete, kao izvora brojnih nesporazuma, naravno, ne samo na
relaciji velemajstor - njegov trener.
5. Da trener poštuje sebe. Samopoštovanje trenera nije nužno nekakvo
bildovanje sopstvenog trenerskog ega. Mada u praksi to neretko izgleda baš
tako. Ono treba da se kreće u okvirima asertivnih prava, odnosno postavljanja
granica prema drugima u cilju sopstvene zaštite, ali na neagresivan način. Samo
tako će proizvesti i neophodno poštovanje u suprotnom smeru. Ako je agresivno,
ono velemajstoru izvesno neće prijati.
A tek koliko je kvalitetan
trener potreban majstoru, da bi postao velemajstor. Ili talentovanom detetu da
bi postalo ne samo uspešan sportista, nego i kvalitetan čovek.
Ovi principi se i te kako
odnose ne samo na treniranje fizičkog tela, nego i mentalnog potencijala i
kapaciteta. Pa tako i svih onih koji su odlučili da postignu vrhunske,
velemajstorske domete na bilo kojem životnom polju. Primera je mnogo.
Fascinantan mi je slučaj gde
sam kao životni trener jednoj mladoj dami pomogao da od vrlo frustrirane i hroničnim povredama sklone
takmičarke za manje od godinu dana dođe do titule evropske šampionke. A da o
sportu kojim se ona bavi prethodno nisam znao gotovo ništa. I reći će skeptici:
ma to je bila slučajnost; i ćorava koka zrno nađe... Ili bilo šta slično.
U
pravu su. Ali...
Skepticima je zaista teško
biti trener. Njima je potrebna sasvim druga i drugačija vrsta pomoći. Ali o
tome, nekom drugom prilikom.
..........
Goran Kojić
Нема коментара:
Постави коментар
Voleo bih da pročitam i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com