Archive for април 2017

Snaga u nama nikada nije ista, nikada ne stagnira. Ili raste, ili propada. Ako smo u fazi njenog rasta, mi se radujemo životu i svemu onome što on pred nas iznosi. Radujemo se onome što će doći, makar to bili i najveći izazovi. Ako smo, pak, u fazi propadanja sopstvene snage, to se odražava i na naše ukupno stanje (organizma, duha, duše), te je tako i naše koračanje usmereno nasuprot života.

Biti svestan svoje snage zvuči i kao stanje u kojem znamo koliko para imamo u novčaniku, kasi, na računu... Ali, naravno, i nije baš isto. Granice naše snage neprekidno se pomeraju ukoliko povećavamo svoju veru u nju. Što sa novcem ne ide tako brzo, zar ne? Kao npr. kod fenomena porasta naše fizičke snage pod dejstvom adrenalina, pogotovo u situacijama kada je tzv. biti ili ne biti, ili sad ili nikad.

Porast vere u sopstvenu snagu ili u sebe uopšte, u dobroj meri je, dakle, povezan i sa korišćenjem „resursa“ našeg unutrašnjeg generatora snage, koji se najčešće naziva samopouzdanjem, mada ga je kod verujućih (pobožnih) ljudi moguće definisati i na drugačiji način.

I za porast vere (u sebe, Boga, Univerzum...), pa tako i samopouzdanja, baš kao i za porast fizičke snage, neophodan je, ovde to naročito želim da istaknem, i adekvatan trening, kroz vežbe, prakse, rutine...

Možda će nekima zazvučati i previše grubo da redovnu praksu molitve nazovemo svojevrsnim treningom vere, ali ova praksa veru neizostavno učvršćuje. Posebno ako se odvija bez očekivanja. Doduše, možda to i ne funkcioniše tako očigledno kao što redovno praktikovanje trbušnjaka učvršćuje naše stomačne mišiće, ali se izostanak molitvi iz našeg svakodnevnog života sasvim sigurno neće pozitivno odraziti na snagu vere, baš kao što će izostanak svakodnevnog treninga uma, kroz prakse svesnog disanja i stvaralačke imaginacije npr. biti loša usluga našoj mentalnoj snazi.

Kada mi je jedan od mojih učitelja na putu ličnog razvoja u toku davanja instrukcije za jednu veoma snažnu vežbu svesnog disanja sugerisao da moj udah može biti i pet puta veći, tada, prvi put, poželeo sam da odmah prekinem vežbu, i da mu kažem: Ma daj, ne s...!

Nisam to uradio, hvala Bogu, a hvala i njemu, koji je tu svoju instrukciju nastavio da ponavlja i na narednim treninzima. A ja sam je sve više usvajao. I verovao u nju.

Danas znam da je bio apsolutno u pravu. Štaviše, sada verujem da je bio čak i blag u toj nesebičnoj proceni potencijala naše/moje unutrašnje snage.

Oslonjen na unutrašnji generator te snage, danas sam, hvala svima koji su na to uticali, svestan da bez obzira dokle u tom sticanju snage stigli, mi uvek možemo (makar) pet puta više!

U to ime,

Živeli!

..........

GoKo

sertifikovani trener za lični razvoj

trener@umpasrce.com

Nije baš jednostavan taj osećaj kad se ti trudiš da promeniš neke stvari kod sebe, a drugima (iz tvoje blizine) to i ne pada na pamet. Nije lako kad tvoju odluku da radiš na sebi ne prati bar još jedna takva, bilo koga iz tvog okruženja, pa makar i tvog kućnog ljubimca. A pomalo je tužno kad tvoj rad na sebi ne prate aplauzi tvojih bližnjih, nego naprotiv, oni to jedva i da primete. A tek kako je mučno kad ti kažu da je taj rad efektan tek ako prihvatiš da to činiš - bez očekivanja.

Ali, treba li, kada već odlučiš da i to poštuješ, da onda o tome (za)kokodačeš kao koka kad snese jaje, a sve u duhu današnje sveopšte samopromocije? Verovatno će o ovom ne baš tako jednostavnom pitanju svako imati da kaže bar nešto kritički, nesumnjivo pametno i korisno. I slutim da će mišljenja biti poprilično suprotstavljena (mome).

Ali evo, usudiću se da kažem, pa makar me proglasili i potpuno staromodnim, da je takvo „kokodakanje“ višestruko riskantno.

Pa da razjasnimo...

1. Ako to (na sebi) radiš iskreno, onda za primarni cilj valjda imaš ne da bi (to) drugima – što pre - pokazao i dokazao, nego to činiš za svoju ravnotežu, za svoje dobro, koje će se potom, uz adekvatno strpljenje, neminovno odraziti i na poboljšanje kvaliteta odnosa sa drugima.

2. Ako o tome, međutim, zakokodačeš prerano, u bilo kojoj fazi postojećeg disbalansa, tj. svoje nedovršenosti, to je kao kad bi koka zakokodakala i pre nego što jaje zaista ugleda svetlost dana, a to svakako neće valjati, jer jaje na kraju možda i ne bude sneseno, ili i bude, ali u ko zna kojem i kakvom obliku.

3. Sa preteranim kokodakanjem, naročito kad ga prati loš izbor publike koja će ga slušati, stvari tek dobijaju loš odjek, a ambijent za koncentrisan i posvećen rad postaje sve neadekvatniji. Te su „jaja“ opet neizvesna i/ili deformisana.

Dosta puta sam čuo duhovite kritičke izjave na temu preteranog isticanja ove teme. Ali me ovog puta nisu one inspirisale.

Dosta puta sam i sam bio deo „izabrane“ publike za nečije „kokodakanje“ o tome. Ne, nije mi prijalo. Ali ni to nije moj šlagvort.

Nedavno sam čuo divnu izjavu jednog mudrog čoveka, koji je (izabranoj) publici, u kojoj je bilo dosta onih koji „rade na sebi“, rekao sledeće: sve te vaše poruke i pouke o duhovnosti ja sam, eto, našao u Bibliji, samo malo drugačije formulisane. Ali, o tome ne volim mnogo da pričam. Meni je dovoljno da ih živim.

Njegov osmeh bio je opušten i nenametljiv. Baš kao i njegova poruka, koja će, nadam se, dotaknuti i vaše, kao što je to već učinila mom srcu.

U to ime,

Živeli!

..........

GoKo

sertifikovani trener za lični razvoj

trener@umpasrce.com

Da, mnogi od nas bismo voleli da imamo pločice umesto neuglednog stomaka. Ali, gle – jako nas mrzi da radimo trbušnjake? Dosadni su. I naporni. I ne daju rezultate odmah. A mi bismo hteli i sve, i odmah! Otuda i nebrojeni saveti: kako – lako! A većini nije lako, iako je - jako jednostavno.

Eh, pa baš si otkrio toplu vodu, zaključiće većina, i odjuriti dalje u svojoj uobičajenoj žurbi za - nečim novim. Pa neka ih, neka jure, to je njihovo. Ovog trenutka, mene zanimate isključivo vi, dragi moji, koji ćete ipak ostati da čujete priču do kraja. Priču, naravno, ne (samo) o pločicama i trbušnjacima, nego mnogo šire, o našim željama, snovima, a naročito o ciljevima, razlozima zašto se ne ostvaruju, i načinu kako da se ostvare.

Lepo je to kad imamo izvajane mišićne pločice na stomaku (rectus abdominis), nema sumnje. I ne samo zbog fizičkog izgleda. Nego i zato što one, u sprezi sa leđnim mišićima, koje nam takođe valja vežbati, čine našu dragu kičmu stabilnom. A značaj stabilnosti kičme valjda ne treba posebno naglašavati.

Ali, ja ću ovog puta ipak više pričati o nešto malo drugačijim vežbama, i malo drugačijim ciljevima, i malo drugačijoj kičmi našeg postojanja.

Često koristim u praksi ovu paralelu sa pločicama i trbušnjacima sa vežbama u ličnom razvoju. Jer mislim da je svima jasna.

Pa kad mi oni kojima pomažem na tom putu „zakukaju“ kako im je teško da (kod kuće) mentalne vežbe rade svakodnevno i redovno, da je to naporno i pomalo dosadno, obavezno ispoljim razumevanje za taj problem. I kažem im da u tome nipošto nisu u manjini. Baš kao što nisu u manjini ni oni koji slično misle o vežbanju - trbušnjaka.

Ali im, istovremeno, podsećajući ih na značaj postizanja njihovog cilja, svojevrsnih snažnih mentalnih „pločica“, skrenem pažnju i na značaj redovnog praktikovanja mentalnih „trbušnjaka“, baš kao što je i za one koji žele fizičke pločice izbegavanje trbušnjaka – pogrešan put...

I naravno da svi shvate ovu jednostavnu poruku. Pogotovo ako je iskazana na odgovarajući način.

Ruku na srce, i mentalni, baš kao i telesni „trbušnjaci“, nisu atraktivne vežbe. Ali su zato rezultati njihovog redovnog praktikovanja, mentalne, baš kao i fizičke pločice, višestruko korisne u svakodnevnom životu.

A ako su fizičke pločice, između ostalog, zaslužne i za stabilnost naše fizičke kičme, još više su naše mentalne „pločice“ zaslužne za stabilnost naše psihe, uma u celini. Treba li da postoji jači motiv?

Većina naših želja i snova i ostaće, dakle, samo samo sasušeni plod na stablu naše mašte, ako se blagovremeno ne protegnemo i ne dohvatimo ih. Baš tako će biti i sa apsolutnom većinom naših ciljeva ako ne prihvatimo značaj redovnog praktikovanja mentalnih vežbi.

Na kraju, napominjem da postoje i određene cake i finese koje ove vežbe mogu da učine i zanimljivijim. Poput priključivanja određenih elemenata stvaralačke imaginacije. Ali, najpre je potrebno da donesemo jasnu i snažnu odluku da ćemo krenuti sa vežbanjem. Sve ostalo se, verujte mi, rešava - u hodu.

U to ime,

Živeli!

..........

GoKo

sertifikovani trener za lični razvoj

trener@umpasrce.com

Koliko puta nam sagovornici, kada nam izlažu svoje mišljenje, postavljaju pitanje: „Jesam li u pravu? Kad ti JA kažem…“? Rekla bih – dovoljno često. Ponekad sagovornici toliko insistiraju na tome da su u pravu, da nas stavljaju u poziciju da se osećamo kao da smo pod nekim pritiskom.

A zašto se mi osećamo upravo tako – pod velikim pritiskom kada neko insistira da bude u pravu? Zašto često u tim situacijama ulazimo u rasprave pokušavajući da oduzmemo nekome njegovo/njeno pravo da bude u pravu? Da li nam to polazi za rukom i da li se baš osećamo najbolje posle toga? Rekla bih da ne baš.

Takođe nam ne pomaže kada nakon jedne tako napete konverzacije nazovemo svog nekog istomišljenika, pa onda prepričavamo ceo taj događaj sa sve onim istim žarom sa kojim smo se raspravljali dokazujući drugoj osobi da ona apsolutno nije u pravu. Prvo, iscrpeli smo se u prvoj raspravi i potrošili ogromnu količinu energije. Drugo, taj trend iscrpljivanja se nastavlja kada se ne zaustavimo, nego nastavimo sa još nekim da pričamo o svemu tome.

Pa dobro, reći ćete, šta da radimo, kada smo uvereni da onaj drugi nije u pravu?

Sjajno pitanje! Ključna reč je razumevanje – da razumemo da nemamo svi uvek isto polazište i da ne moramo svi isto da mislimo. Kada neko insistira da je u pravu, možemo da odaberemo da ne započnemo raspravu, nego da probamo da sve to sagledamo iz drugog ugla, da vidimo i osetimo iz perspektive našeg sagovornika. Pri tome, to ne znači da mi treba da promenimo svoje mišljenje ili svoj stav.

Naprotiv, slušamo što neko drugi ima da kaže iz drugog ugla, iako se ono možda dijametralno razlikuje od našeg. Potrebno je da razumemo da ne polazimo svi sa istog mesta i da naš sagovornik ima neka svoja uverenja, emocije, strahove, iskustva itd. koji su svi utkani u njegove stavove. Upravo to nam može pomoći da razumemo pozadinu nečijeg mišljenja, odnosno stava.

Takođe, veoma je važno da razumemo i sebe, odnosno da se i u nama dešava nešto što nam najčešće ne pomaže u ovakvim situacijama. Naš dragi prijatelj Ego (poznat i kao Sujeta) samo pojačava našu potrebu da insistiramo smo u pravu, i to po svaku cenu. Tako je kod nas, ali i kod drugih. Ako mi odmah dopustimo našem Egu da istrči i poklopi Ego našeg sagovornika, to se nikad ne završi kako treba i ne bude delotvorno ni za koga.

Dakle, umesto da se raspravljamo, da se osećamo loše, iznervirano itd. – dobro bi bilo da ne reagujemo na prvu loptu, nego pažljivo saslušamo poruku koju dobijamo i razumemo njenu pozadinu, pa da bez napora, iliti ne daj Bože ironije, iz srca kažemo: „U pravu si“.

Zašto je sve to važno? Upravo da bismo se i mi i naš sagovornik osećali dobro, a ne iscrpljeno i prazno. Sve ovo ne znači nužno da vi niste u pravu i da ste samim tim sada slabiji. Naprotiv, ovim jedino niste potrošili sebe.

Mi možemo da osetimo (dopustimo) i poštujemo da neko drugi smatra da je u pravu, ali i da istovremeno zadržimo pravo na svoje mišljenje, kao i da ostanemo i dalje na svom putu.

Dakle, da li želite da se osećate dobro ili da insistirate da ste vi u pravu, a drugi nisu? Izbor je na vama.

Vaša AnChy.

..........

AnChy Dharma

sertifikovani Heal Your Life Coach

anchy@umpasrce.com

O AUTORU

Goran Kojić dipl. ing, sertifikovani trener za lični razvoj

Sertifikovan u kliringu, porodičnom rasporedu (poretku ljubavi), floriterapiji; obučavan u ekologiji organizma (detoksikaciji), stvaralačkom vaspitanju, DOP (dopusti-otpusti-prepusti) tehnici, tehnici emotivne slobode (EFT).

Nastavite čitanje...

Saradnik i asistent:

Ana Čizmić, sertifikovani Heal Your Life-coach

Rođena u Beogradu, a zahvaljujući divnim životnim putevima školovala se i u Nemačkoj i Švedskoj.

Nastavite čitanje...

Pages

Da, mnogi od nas bismo voleli da imamo pločice umesto neuglednog stomaka. Ali, gle – jako nas mrzi da radimo trbušnjake? Dosadni su. I naporni. I ne daju rezultate odmah. A mi bismo hteli i sve, i odmah! Otuda i nebrojeni saveti: kako – lako! A većini nije lako, iako je - jako jednostavno.

Koliko puta nam sagovornici, kada nam izlažu svoje mišljenje, postavljaju pitanje: „Jesam li u pravu? Kad ti JA kažem…“? Rekla bih – dovoljno često. Ponekad sagovornici toliko insistiraju na tome da su u pravu, da nas stavljaju u poziciju da se osećamo kao da smo pod nekim pritiskom.

UM PA SRCE

O AUTORU

NAJPOPULARNIJE NA BLOGU

UM:PA:SRCE NA SOUNDCLOUD-U

ARHIVA