Ako
otac i sin imaju iste simptome bolesti, to nipošto ne znači da je tako
m-o-r-a-l-o da bude. A najčešće se baš tako tumači, i ovde, ali i na relaciji
majka-kćerka, roditelji-deca uopšte: „ne pada iver daleko od klade“, „kakav
otac - takav sin“, „kakva majka - takva kćerka“. A nije u pitanju ni nekakva
(zlehuda) sudbina, niti je za sve kriva genetika. A šta je onda?
Naučnici,
a posebno oni iz redova ateista, sve će to pokriti krošnjom genetike. I dokazaće,
ne brinite, ako bolest čak i nije izazvana genetikom, ona to jeste bila u
predisponiranosti, tj. u svom potencijalu da se razvije.
Pa
će, kada je i sin alkoholičar ili nasilnik kao i njegov otac, i većina nas reći
da je to uzrokovano – genetikom. A da li je? Ili je možda više - nekvalitetnim
roditeljstvom, odnosno nesnalaženjem oca, ali i majke, u odgajanju (muškog)
deteta.
Svi
mi imamo potencijal, svojevrstan talenat za bolest. Neko taj talenat maksimalno
iskoristi, sve do ubrzanog preseljenja na onaj svet, a neko ga „zloupotrebi“,
tj. obrne u korist života, i izgradi snažno i postojano zdravlje.
A ja
ću ovde, u nastojanju da onima koji imaju slične probleme, probati da otkrijem
jedan manje poznat ugao posmatranja istih simptoma bolesti na relaciji otac i
sin.
Kada
se međusobno ne razumeju, a to obično nastaje u onom delu detinjstva u kojem
sin, pod dejstvom pojačanih hormonskih procesa, zapravo i ne zna šta se dešava
u njegovom telu, pa tako i u glavi, otac i sin sve teže verbalno komuniciraju.
To kulminira svađama, koje neretko dobijaju vrlo dramatične forme, u vidu
potpunog prekida verbalne komunikacije, da ne pominjemo one još teže.
Da,
namerno ističem verbalne prekide komunikacije, jer se neverbalna komunikacija
tu i te kako nastavlja, pa čak i intenzivira. Naime, u griži savesti, koja se
javlja kao osećaj krivice zbog nedostatka ljubavi između njega i oca, sin
neretko, upravo da bi intenzivirao neverbalnu komunikaciju, na sebe može da
primi i očevu bolest, da bi na takav, čudan način, ipak izrazio privrženost
svom ocu, tj. povezanost s njim.
Ovo nipošto nije izražavanje ljubavi, mada bi
ga neki rado tako nazvali. Ovo je izražavanje potrebe za ljubavlju, što je
svakako nešto sasvim drugo.
Ne
osuđujući ovde nikoga, ali u nameri da pokušam pomoći razumevanju, ne smem da
preskočim ni ulogu majke. Ako se ona u ovom kofliktu, bez dogovora sa svojim
partnerom, zaštitnički (majčinski) postavi na stranu sina, može nastati još
teži problem, jer time na kraju ne pomaže nikome, već samo rasplamsava navedeni
sukob, u kojem onda svi akteri plaču, a jedino se bolest od sveg srca
smeje.
I
šta je onda rešenje? Pa, najpre da roditelji svojoj deci budu roditelji, a ne nekakvi
rivali. Zatim, da očevi svojim sinovima budu pozitivni uzori, a ne tirani. I na
kraju, da majke u očima i srcima sinova budu očeve partnerke, a ne saradnice u
narušavanju očinskog autoriteta.
E,
tad će biti i manje šansi za razvoj „genetski predisponirane“ bolesti. Jer će
ljubav sprečiti njenu pojavu kod sinova, a nemale su šanse i za njeno izlečenje
kod očeva.
U to ime,
Živeli!
..........
GoKo