Pages

ZNATE LI GRANICE SVOJE SNAGE? EVO NAČINA DA IH OSVESTITE I POMERITE NAVIŠE, MAKAR 500%...




Snaga u nama nikada nije ista, nikada ne stagnira. Ili raste, ili propada. Ako smo u fazi njenog rasta, mi se radujemo životu i svemu onome što on pred nas iznosi. Radujemo se onome što će doći, makar to bili i najveći izazovi. Ako smo, pak, u fazi propadanja sopstvene snage, to se odražava i na naše ukupno stanje (organizma, duha, duše), te je tako i naše koračanje usmereno nasuprot života. 


Biti svestan svoje snage zvuči i kao stanje u kojem znamo koliko para imamo u novčaniku, kasi, na računu... Ali, naravno, i nije baš isto. Granice naše snage neprekidno se pomeraju ukoliko povećavamo svoju veru u nju. Što sa novcem ne ide tako brzo, zar ne? Kao npr. kod fenomena porasta naše fizičke snage pod dejstvom adrenalina, pogotovo u situacijama kada je tzv. biti ili ne biti, ili sad ili nikad.

Porast vere u sopstvenu snagu ili u sebe uopšte, u dobroj meri je, dakle, povezan i sa korišćenjem „resursa“ našeg unutrašnjeg generatora snage, koji se najčešće naziva samopouzdanjem, mada ga je kod verujućih (pobožnih) ljudi moguće definisati i na drugačiji način.

I za porast vere (u sebe, Boga, Univerzum...), pa tako i samopouzdanja, baš kao i za porast fizičke snage, neophodan je, ovde to naročito želim da istaknem, i adekvatan trening, kroz vežbe, prakse, rutine...

Možda će nekima zazvučati i previše grubo da redovnu praksu molitve nazovemo svojevrsnim treningom vere, ali ova praksa veru neizostavno učvršćuje. Posebno ako se odvija bez očekivanja. Doduše, možda to i ne funkcioniše tako očigledno kao što redovno praktikovanje trbušnjaka učvršćuje naše stomačne mišiće, ali se izostanak molitvi iz našeg svakodnevnog života sasvim sigurno neće pozitivno odraziti na snagu vere, baš kao što će izostanak svakodnevnog treninga uma, kroz prakse svesnog disanja i stvaralačke imaginacije npr. biti loša usluga našoj mentalnoj snazi.

Kada mi je jedan od mojih učitelja na putu ličnog razvoja u toku davanja instrukcije za jednu veoma snažnu vežbu svesnog disanja sugerisao da moj udah može biti i pet puta veći, tada, prvi put, poželeo sam da odmah prekinem vežbu, i da mu kažem: Ma daj, ne s...!

Nisam to uradio, hvala Bogu, a hvala i njemu, koji je tu svoju instrukciju nastavio da ponavlja i na narednim treninzima. A ja sam je sve više usvajao. I verovao u nju.

Danas znam da je bio apsolutno u pravu. Štaviše, sada verujem da je bio čak i blag u toj nesebičnoj proceni potencijala naše/moje unutrašnje snage.

Oslonjen na unutrašnji generator te snage, danas sam, hvala svima koji su na to uticali, svestan da bez obzira dokle u tom sticanju snage stigli, mi uvek možemo (makar) pet puta više!


U to ime,
Živeli!


..........

GoKo

Goran Kojic

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com