Snaga u nama nikada nije ista, nikada ne stagnira. Ili raste, ili propada. Ako smo u fazi njenog rasta, mi se radujemo životu i svemu onome što on pred nas iznosi. Radujemo se onome što će doći, makar to bili i najveći izazovi. Ako smo, pak, u fazi propadanja sopstvene snage, to se odražava i na naše ukupno stanje (organizma, duha, duše), te je tako i naše koračanje usmereno nasuprot života.
Biti svestan svoje snage zvuči i kao stanje u kojem
znamo koliko para imamo u novčaniku, kasi, na računu... Ali, naravno, i nije
baš isto. Granice naše snage neprekidno se pomeraju ukoliko povećavamo svoju
veru u nju. Što sa novcem ne ide tako brzo, zar ne? Kao npr. kod fenomena porasta
naše fizičke snage pod dejstvom adrenalina, pogotovo u situacijama kada je tzv.
biti ili ne biti, ili sad ili nikad.
Porast vere u sopstvenu snagu ili u sebe uopšte, u
dobroj meri je, dakle, povezan i sa korišćenjem „resursa“ našeg unutrašnjeg
generatora snage, koji se najčešće naziva samopouzdanjem, mada ga je kod
verujućih (pobožnih) ljudi moguće definisati i na drugačiji način.
I za porast vere (u sebe, Boga, Univerzum...), pa
tako i samopouzdanja, baš kao i za porast fizičke snage, neophodan je, ovde to
naročito želim da istaknem, i adekvatan trening, kroz vežbe, prakse, rutine...
Možda će nekima zazvučati i previše grubo da redovnu
praksu molitve nazovemo svojevrsnim treningom vere, ali ova praksa veru
neizostavno učvršćuje. Posebno ako se odvija bez očekivanja. Doduše, možda to i
ne funkcioniše tako očigledno kao što redovno praktikovanje trbušnjaka
učvršćuje naše stomačne mišiće, ali se izostanak molitvi iz našeg svakodnevnog
života sasvim sigurno neće pozitivno odraziti na snagu vere, baš kao što će
izostanak svakodnevnog treninga uma, kroz prakse svesnog disanja i stvaralačke
imaginacije npr. biti loša usluga našoj mentalnoj snazi.
Kada mi je jedan od mojih učitelja na putu ličnog
razvoja u toku davanja instrukcije za jednu veoma snažnu vežbu svesnog disanja
sugerisao da moj udah može biti i pet puta veći, tada, prvi put, poželeo sam da
odmah prekinem vežbu, i da mu kažem: Ma daj, ne s...!
Nisam to uradio, hvala Bogu, a hvala i njemu, koji
je tu svoju instrukciju nastavio da ponavlja i na narednim treninzima. A ja sam
je sve više usvajao. I verovao u nju.
Danas znam da je bio apsolutno u pravu. Štaviše,
sada verujem da je bio čak i blag u toj nesebičnoj proceni potencijala
naše/moje unutrašnje snage.
Oslonjen na unutrašnji generator te snage, danas
sam, hvala svima koji su na to uticali, svestan da bez obzira dokle u tom
sticanju snage stigli, mi uvek možemo (makar) pet puta više!
U to ime,
Živeli!
..........
GoKo
Нема коментара:
Постави коментар
Voleo bih da pročitam i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com