Svima definitivno ne može biti jednako dobro. Jer, k'o što reče Orvel: neki su uvek “jednakiji”. A znamo pouzdano i to da se jednima sloši, kad je drugima dobro. Takođe, među nama nisu retki ni oni koji smatraju da nemaju pravo da se osećaju dobro, ako drugi (bilo koji) – pate. Da li je to dobro?
Mnogo mi se sviđa ona priča o šokantnom iskustvu
zapadnjaka sa decom iz izvesnog afričkog plemena, koja su se na nagovor da se
trkaju za čokoladu, uhvatila za ruke i zajedno dotrčala do čokolade, te
zaprepašćenim “edukatorima” objasnila da se u njihovom plemenu, kad je neko
tužan, niko drugi ne raduje, pa je samim tim logično da je najbolje ako su svi
pobednici...
E ja bih baš voleo da smo svi mi takvi. Ali
nismo. Naročito mi iz civilizacije kojoj je vrhovni bog Kinta, a jedna od omiljenih izreka “Nek’ i komšiji crkne krava.”
Pa dok oni tamo jedu (pobedničku) čokoladu, mi
– naravno - umiremo za njom. A usput im (po)želimo makar da se zagrcnu.
Malo je među nama onih koji se raduju tome da
je drugima (mnogo) bolje. Naročito ako su uspešni. Ma kakva radost. To ni ne
tolerišemo. Nego im pljuckamo pod prozor.
Suprotna tome je teza da je greh biti
bogat (i uspešan), ako je većina siromašna (i neuspešna). To su oni među nama koji misle kako nemaju pravo
da se osećaju dobro ako je drugima loše, ako drugi pate. To svakako počiva na
uverenju ovih prvih da i ovi drugi žele da im bude dobro. Što većina i želi.
Ali gle, postoje i oni koji iz određenih razloga to ne žele. I pate, zato što im je isključivo
tako – dobro.
Ima li to nekakve veze sa grižnjom savesti,
sa kontaminacijom našeg uma? Ima, i te kako. I nesumnjivo bi to valjalo iz
njega počistiti - adekvatnim tehnikama. Da ne bismo i sami skliznuli u isti ili sličan obrazac patnje,
te da bismo našim bližnjima koji ne znaju kako, npr. deci, dali najbolji primer
izlaska iz tog vrzinog kola.
Jer, baš kao što se roditeljima u avionu
sugeriše da je najvažnije da prvo sebi stave maske za kiseonik, pa tek onda
deci, tako je i u kolektivnom beznađu, depresivnom društvu, i te kako dobro da
postoje oni koji svoju sreću grade ne čekajući da i drugima bude dobro. Nego
upravo da bi tim drugima pokazali da je srećan život ponajpre pitanje naše
odluke.
Šta vi mislite? Da li je vama teško da,
uprkos svemu, donesete takvu odluku? Nešto vas u tome sprečava?
Radovalo bi me da vaš cenjeni komentar
pročitam ispod ovog teksta.
U to ime,
Živeli!
Naravno da imamo pravo da budemo O.K. i ako drugima nije. I naravno da ce to izazvati svakakve komentare, pogotovo u okruzenju u kojem postoje izreke poput: "Neka komsiji crkne krava!"
ОдговориИзбришиO.K. je da budemo dobro i dok drugi nisu, jer nismo svi jednaki! Samo pred Bogom jesmo, ali u zemaljskim prilikama svakako nismo. Naravno, to sto smo O.K. ne iskljucuje da ne pomognemo onima koji to nisu. A kako cemo pomoci drugome ako ne mozemo ni sebi? Dakle, hocu da kazem, normalno je da u drustvu postoje ljudi kojima je O.K. i oni kojima nije.
U svakom slucaju, moja odluka jeste da budem srecna, a oni kojima se to ne svidja "mogu da mi pljunu kroz prozor" :)
Baš mi je drago što si napisala ovaj iskreni komentar, Sandra. Saglasan sam s tobom. Osim što bih i one kojima se ne sviđa što smo mi srećni probao da razumem. Svestan koliko je teško kad te ne razumeju, kad god mi se ukaže prilika, uvek ohrabrujem da jedni razumemo druge. Bez obaveze da istovremeno i odobravamo ono što drugi rade. Razumevanje je preduslov svakog harmoničnog odnosa.
ИзбришиA zaboravih u prethodnom komentaru... cestitam na sjajnom blogu, prijaju mi tekstovi!
ОдговориИзбришиA meni prija pohvala od nekog ko je napisao toliko dobrih i kvalitetnih tekstova kao ti...
Избриши