Odmalena, većini nas stalno skraćuju dah. Narodna poslovica to npr. opisuje ovako: „Boj se ovna, boj se g...“. Ne znam da li razumete o kojem g... se ovde radi, baš i ne bih da psujem :) Ali, setićete se, verujem, svih tih (emotivnih) povika: Ne tamo!, Ne to!, Ne tako, nipošto! Ne skači, pašćeš!, Ne pentraj se, polomićeš se!, Obuj se, ozepšćeš!,... i sve tako, a sve u najboljoj nameri. Pa kad smo jogunasti, mi to neretko i prevaziđemo, sopstvenim darom za razbijanje straha i širenje daha. Ali, šta se dešava kad nismo?
Svako od nas je rođen da bude voljen. I da nauči da voli.
I svako je rođen da bude srećan. Da nauči DA SAM STVARA SVOJU SREĆU. Od
roditelja ili od nekog drugog. A za sve to nam je neophodan odgovarajući dah. Jer
dah i jeste sinonim za život. Dah za ljubav. Dah za sreću. Dah za život –
„punim plućima“.
Pa zašto onda mnogi ne ostvaruju takav dah, koji ćemo
radi daljeg prepoznavanja nazvati - DAHOM? I kakve veze s tim ima naš – strah?
Strah od svega i svačega, a zapravo – strah od života.
I ima li načina da se te veze raskinu, da se naš dah
razvede od strah(ov)a, i drugih sličnih energija koje ga vode u bolest... Od
čuvene zone komfora npr. koja ima samo tako lepo ime, ali najčešće je daleko od
bilo čega lepog. I da se poveže sa onim energijama koje ga vode ka životu
„punim plućima“, ka sanjanoj Ljubavi, ka optimalnom zdravlju? Odgovor sigurno
znate ili bar naslućujete, i on glasi: apsolutno DA! DA, da naš dah postane
DAH!
Nego, da li je vaš dah u detinjstvu bio zečiji, ili
recimo kao kod uplašene srne? Ili ste možda imali DAH vidre ili divlje mačke?
Zaista, da li su i vama vaši dragi roditelji i drugi iz
okoline, ponavljam, u najboljoj nameri, skraćivali dah, puneći vas nebrojenim
strahovima od opasnosti koje vas okružuju? Ili su vam nekom srećom iz okruženja
stizale neke druge poruke i energije, nazovimo ih odgovarajućim porukama
podrške? Podrške vašem dahu.
Većina nas je već u dobi do pete godine stekla ozbiljnu
dozu jedne od ove dve vrste energija...
1. Ako su nas
filovali strahovima, postajali smo sve nesigurniji, imali smo pomanjkanje
samopouzdanja, i bivali smo sve zavisniji od roditelja, ali i šire.
2. Ako smo,
međutim, filovani hrabrošću, ali bez autoritarnih modela*, u nama su se
razvijali sigurnost, samopouzdanje, nezavisnost, u nama se razvijao sve
snažniji dah, tj. dar za život.
A šta ćemo mi prvi, ako već nismo dosad uspeli da sve to
prevaziđemo, ako nam je dah i dalje kratak i plitak?, biće izvesno među vama
dosta takvih ili sličnih pitanja.
Pa, poradite na svom dahu. Nikad nije kasno. Put do
oslobađanja od strah(ov)a, put do ovladavanja sopstvenim životom, do kreiranja
svega onog što nam prija, vodi nas (i) preko sveobuhvatnog negovanja daha.
Preko raznih jednostavnih promena u svakodnevnim životnim navikama, preko
ovladavanja jednostavnim tehnikama, koje baš svako može da praktikuje.
Da naš dah, postepeno, preraste u DAH! Da život postane
ŽIVOT!
* autoritarni modeli su oni koji se zasnivaju na stvaranju neslobode; autoritarnost nije zasnovana samo na zastrašivanju, nego i na uslovljavanju, ucenjivanju, prezaštićivanju...
..........
Goran Kojić
Нема коментара:
Постави коментар
Voleo bih da pročitam i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com