Dah je uvek nešto više od disanja. Dah je dar kojeg treba biti svestan. I negovati ga. Bez daha, ništa drugo nam nije moguće. Ali, dah može biti i ovakav i onakav, i snažan i nejak, i ogroman i sićušan, i radostan i otužan. Isto kao i život. O dahu se itekako vredi starati, stalno i posvećeno, da bi nam i život bio u skladu s njim, kvalitetan i radostan.
Nije to bila nikakva škola (svesnog) disanja, nego izvesna – Škola ljubavi i intuicije. I on, taj moj trener, nije bio nikakav ekspert za neku specijalnu tehniku disanja, nego instruktor metode u vezi sa naslovom Škole. I nije imao nikakav cilj da nas tera da sve dublje dišemo, da se nepotrebno naprežemo. Ništa od toga. U pitanju je bilo nešto sasvim drugo.
Na početku svakog seminarskog vikenda svi smo zajedno radili jednu vežbu disanja, u kojoj bi nas on više puta vodio kroz dugi i duboki udisaj, a odmah potom i nagli, rasterećujući izdisaj. I ponavljao bi: „Udisaj, udisaj, udisaj, udisaj...“, i svi bismo zajedno s njim podizali polako ruke odozdo ka gore, kao da desnom putujemo u smeru kazaljke na satu od pozicije šest ka poziciji dvanaest, a drugom u suprotnom smeru, sa iste ka istoj poziciji, i pokušavali da istovremeno sve vreme udišemo vazduh.
I onda bi većini, već nakon najviše 5 sekundi, počinjala najpre da se zatežu, a potom, vrlo uskoro, i da bole sva tkiva u predelu grudi. I potom bi, kada bi instruktor napokon komandovao „Izdisaj“, i svima nama konačno laknulo, verovatno i drugi, kada bi on rekao „Svi vi to možete najmanje pet puta toliko“ pomislili, baš kao i ja: „Daj, ne s...!“ Iskreno.
Zašto? Zato što nismo znali i ne znamo svoje stvarne mogućnosti. Zato što neprekidno, iz jednih ili drugih razloga, blokiramo njihov razvoj. Razvoj svog kapaciteta za život.
I sada vas pitam, šta mislite koliko se može uvećati taj kapacitet? Dvostruko, trostruko, ili možda „najmanje pet puta“, kako je nas u Školi stimulisao naš instruktor? Da krenemo stazom samoprevazilaženja...
Četrnaest godina posle prvog praktikovanja te vežbe (i spontanog, nepristojnog komentara u sebi), moja malenkost može skoro petnaest puta više nego tada. Malo ili mnogo, po vašem mišljenju? Sad se neki od vas verovatno šale, u stilu: „Verovatno je tad mogao tri sekunde, a sada može skoro 45“. Duhovito. Ali, ne i istinito.
Tada sam, iskreno, mogao samo 6-7 sekundi. Pa računajte. I sasvim sam siguran da sam, da mi je to bio cilj, mogao dostići i daleko vredniji rezultat. Ali, meni nije bio cilj – ronjenje na dah. To me ne privlači. Niti da uđem među ginisovce. To još manje. Cilj mi je bio – veći kapacitet za život. Bolje zdravlje. Više životnog zadovoljstva. Istinska Ljubav.
A za sve to je potreban ozbiljan Dah. Zapravo, potreban je sjajan DAH.
Za koji nije dovoljna „samo“ redovna, svakodnevna višestruka, praksa svesnog disanja. Uz to su veoma važne i druge prakse umirivanja uma, fokusiranja, čišćenja celog bića...
Sada sam i sam trener za lični razvoj, koji je stotinama ljudi preneo svoje lično znanje i iskustvo, i pomogao im da i sami ostvari bolji kapacitet za život, za zdraviji, lepši i srećniji život. Onaj koji i sam sada živim.
Goran Kojić
Нема коментара:
Постави коментар
Voleo bih da pročitam i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com