Šta su to „tra-la-la“ metode, a šta „one ozbiljne“? Ko su „prodavci lažne sreće“, a ko „vrhunski terapeuti“? Kako izgleda maskiranje (klijentovih/pacijentovih) problema, a kako njegovo suštinsko rešavanje? Šta je grebanje po površini problema, šta guranje pod tepih, a šta njegovo rešavanje?
Razočaraću vas definitivno
ako ste poverovali da sam sebi uzeo za pravo da vam ponudim odgovore na sva ova
važna pitanja. I ako ste i pomislili da na sve njih postoji jednoznačan i
jednostavan odgovor.
Ali hajde da probamo da do nekih
važnih uvida dođemo zajedno. Za ovaj put, prođimo kroz četiri važna koraka.
Korak 1. Da li smo zagrlili svoj problem?
Zagrliti znači i istinski
osetiti nečije/nekakvo prisustvo. Dakle, ne samo da mu priznamo pravo na
postojanje, da ga prihvatimo, nego i da probamo da osetimo njegovu prirodu,
koju ćemo posle, u radu sa trenerom ili terapeutom lakše razumeti.
Ovde ne govorim, razume se,
samo o pojmu fizičkog zagrljaja, ali mi fizički zagrljaj dobro dođe kao slika
ideje koju želim da s vama podelim.
Korak 2. Kako biramo – metodu i trenera/terapeuta?
Živimo u društvu i vremenu u
kojem sve veći broj ljudi oseća potrebu za nekom novom vrstom podrške, novim
pristupom u rešavanju naših problema. Jer stari nam nisu doneli zadovoljavajući
efekat.
I okrećemo se desno-levo, besomučno
prikupljajući informacije, koje se plasiraju poprilično nametljivo, često i (vrlo)
agresivno. Kako izabrati na osnovu tih informacija? Da li je tu više
dezinformacija, nego informacija? Da li je više imidža nego identiteta?
Teška pitanja, zar ne?!
Kažu da je najbolji izbor
kada stanemo pred nekoga ili nešto i osetimo da je to – to. Za tako nešto je
potrebno poverenje u sebe, koje mnogi nažalost nemaju. Pa zato lutaju.
Poverenje u sebe i svoj
izbor, i otvorenost ka rešenju (problema) su najvažniji preduslovi za uspeh.
Korak 3. Da li smo u stanju da svom
treneru/terapeutu kažemo sve, ili nešto ipak, iz nekog razloga i prećutimo?
Složićemo se da nijedna
bolest ne može biti izlečena, ukoliko prethodno nije uspostavljena odgovarajuća
dijagnoza. I dobro znamo da su za dobru dijagnozu bitni ne samo znanje dijagnostičara,
nego i alati (aparati) kojima raspolaže.
Ali šta kada pacijenti iz
različitih razloga ne otkriju baš ono što je važno, ili najvažnije? Šta tada treba
da radi dijagnostičar, a u našem slučaju i terapeut, kada to utvrdi?
Pa, najpre da zagrli taj problem.
Da bi osetio njegovu prirodu. Sve za dobro klijenta.
Korak 4. Svest o tome šta znači zalečiti, a šta
izlečiti.
Kada lekari kažu da je neko
izlečen, uvek se nameće upravo ova dilema: izlečen ili zalečen? Da li je izlečena
bolest ili je otklonjen njen simptom, tj. njena trenutna pojavnost? U tome je
velika razlika, jer ako bolest nije izlečena, tada se ona, na isti ili drugačiji
način, pojavi na istom ili drugom mestu.
Kao kada s drveta koje je
zarazila neka gljiva skidamo ono što viri iznad kore i mislimo da smo je tako
spasili od truljenja. Ne, nismo.
U treningu za lični razvoj
ova slika je od velikog značaja. Trajno rešenje problema nije u skidanju
pečurke zvane – namrgođeno lice. I iscrtavanje smajlija na istome.
Neuporedivo veći efekti se
postižu kada klijent sa trenerom dođe do stvarnog uzroka te namrgođenosti, i onda
je, uz pomoć različitih tehnika, otklone - jednom zauvek.
U to ime, živeli!
GoKo.
Нема коментара:
Постави коментар
Voleo bih da pročitam i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com