Naslušah se poprilično ružnih priča o – Lažnom Ja. Mnogo su mi ga iskritikovali. I mnogo mi je zbog toga propatilo.Nije mu bilo lako. Još u pelenama, za sebe je tražilo ekskluzivu, da su obe dojke njegove. Nije mu se posrećilo. Imalo je jednojajčanog brata blizanca, čak i više od toga, u vidu - Pravog Ja.
Da i ne govorimo o želji da niko ne pije iz njegove
šolje, ili da niko ne spava u njegovom krevetu. Ni tu za njega nije bilo veće
sreće. Jer, Pravo Ja je uvek prolazilo bolje kod mama i tata, njemu su više
verovali, pa je i dobijalo uvek više. Jer, ono
je bilo tolerantno, nesebično, humano, sve što Lažno Ja nikad nije ni pomislilo
da bude...
Iako ni ono u suštini, verujte mi, nije bilo baš tako
loše. Stoji da je često vikalo, vrištalo čak, pokušavajući da dobije ono što
želi, ali njegov ljuti rival, „to biće što gotovo da ništa nije radilo osim što
je vrebalo na moje greške“, tvrdilo je Lažno Ja, češće je izlazilo kao
pobednik.
I tako, moje drago Lažno Ja, bez boljih ideja, osmisli
svojevrsni bratoubilački čin. Setilo se Kaina i Avelja.
U početku mu je ta ideja izgledala bolesno, ali kako je
vreme prolazilo, i kako su druga rešenja bila sve manje izgledna, i sve
neefikasnija za njega, ono je počelo da do detalja razrađuje plan likvidacije Pravog
Ja.
Naravno, po tom planu najpre je krenulo da ga špijunira,
da mu traži greške i grehove, da otkriva mrlje u njegovoj svakodnevici ne bi li
ga potom optužilo, ali mu ništa nije pronašlo. Makar ne ono što bi bilo
dovoljno da ugrozi reputaciju Pravog Ja.
Ne, ne brinite, nije ono nijednog trenutka ni pomislilo
na pravo smaknuće. Zaključilo je da bi najbolje bilo da ga odvede - ne u polje,
već da ga gurne u najdublje slojeve moga bića, i
da ga tu zatvori - kao u tamnicu.
„Zašto, zaboga, njega zovu Pravim, a mene Lažnim Ja, kad
upravo ja imam mnogo više rezultata nego što ono može i da zamisli?“
„Upravo iznad moje glave visi Damoklov mač, jer sam ja
taj koji preduzima akcije, i vodi ih, a iznad njegove ne visi ništa jer je pasivno,
pa opet više veruju njemu?“.
Tako je moje Lažno Ja neumorno pred sobom opravdavalo odluku
da svog brata strpa u tamnicu.
I to se i desilo.
U početku Pravo Ja je u
šoku, zanemelo. Nije moglo da veruje u okrutnost svog brata i odlučilo je da –
zaćuti.
Lažno Ja je to shvatilo kao trijumf. Kao konačnu pobedu
nad svojim ljutim rivalom.
„I treba da zaćuti, kad ionako ništa ne preduzima“,
hrabrilo je sebe Lažno Ja, opravdavajući svoju odluku.
Bilo je to doba potpune dominacije Njegove samouverenosti
da sve zna. Dobro de, ne baš sve. Tu i tamo bi i
priznalo da ponešto ne zna.
Ne lezi vraže, baš tada mu je na um padalo Pravo Ja, da
mu se obrati, da ga zamoli za mišljenje. Ono mu je, uostalom, bilo najbliže.
„Nekada smo bili jedno“, setilo se.
Ali kako da ga sad pita, kad je učinilo to što je
učinilo, mučilo se moje Lažno Ja.
Čak nije bilo sigurno ni kuda vodi put do tamo, do one
tamnice u kojoj je ostavilo svog brata.
Ali preduzimljivo kakvo jeste, jednog dana je savladalo
svoj ego, i krenulo, pa – šta bude da bude.
Za put se spremilo ponevši tek: pokajanje, molbu za
oproštaj i tri reči – „Žao mi je“.
Na pola puta do Tamo počelo je da ga doziva: „Pravo Ja,
Pravo Jaaaaa, gde siiiii?!“
Čuvši glas svog brata, načas je pomislilo da mu se
pričinjava, ali je dozivanje bilo sve glasnije i jasnije.
Pravo Ja ne bi bilo Pravo, da nije
tolerantno, nesebično, humano, te se iskreno obradovalo susretu sa svojim
„bratom“.
Dirljiv je to bio susret. Trebalo je videti te prave suze
Lažnog Ja.
„Žao mi je“, iskreno je priznalo.
„Nema potrebe da govoriš, jasno mi je“, reklo mu je Pravo
Ja, i zagrlilo ga.
„Molim te da mi oprostiš“, nastavilo je, u suzama, Lažno
Ja.
„Naravno da ti opraštam“, reklo mu je Pravo Ja. „U neku
ruku si mi i pomoglo, da i ja nađem svoje najbolje mesto“, iskreno je priznalo.
Tu je pao i dogovor. Koji traje do dana današnjeg. Da
Pravo Ja ostane tu gde jeste, jer mu je tu potaman, ali da Lažno Ja uvek može
da mu se obrati, i da ga poseti. Što je njemu takođe jako odgovaralo.
Bio je to čin bratske ljubavi, ispunjen maksimalnim razumevanjem.A ta ljubav, ta harmonija, evo traje i trajaće. U to sam uveren.
U to ime...
GoKo.
Нема коментара:
Постави коментар
Voleo bih da pročitam i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com