KAKO ISTINSKI ZAVOLETI DRUGE: 2 NEZAOBILAZNE STEPENICE DO TOG CILJA

Pod ljubavlju, naročito danas, podrazumeva se svašta. Koliko puta ste samo čuli to čuveno „Ljubav je bol“, ili „Ljubav je patnja“, ili nešto blaže „Ljubav kratko traje“. Da li? Svi koji ponavljaju ove nesumnjive nocebo-mantre, tj. autodestruktivne poštapalice, definitivno su do ljubavi prema drugima pokušali da stignu bez valjanih „papira“. Švercujući se. Vi nemojte!

Ali hajde prvo da vidimo šta su ti „papiri“, a zapravo dve stepenice iz naslova, koje se nikako ne mogu zaobići, ukoliko zaista želimo da zavolimo druge. Pritom, da zavolimo znači da smo u toj ljubavi srećni i zadovoljni u kontinuitetu, a ne da gajimo neka nedefinisana osećanja (na širokoj skali od strastvene požude do još strastvenije mržnje).

I što je najbitnije, naše da ih zavolimo, znači da ih zavolimo onakve kakvi jesu.

Tu, naravno, nipošto ne treba sve svoditi samo na partnersku ljubav, koja je samo kruna prethodnih, neophodnih koraka, preko stepenica koje se ne zaobilaze...

Prva stepenica: Zavoleti svoje roditelje onakve kakvi jesu.

Znam, puno vas će se pitati: a zašto prva stepenica nije zavoleti sebe?! Mada je to logično, i bilo bi sjajno da može – nije moguće.

Odavno znamo da nas nije donela roda, da nas nisu pronašli između listova razlistanog kupusa... Ne, nismo pali s neba. Mi smo plod svojih roditelja, spoj njihovih priroda, od njih, ili preko njih, stiglo nam je gotovo sve ono što jesmo...

Pa kako onda zavoleti sebe – takvim kakvi jesmo – ako nismo u stanju zavoleti svoje roditelje, to suptilno tkanje od kojeg smo satkani, onakve kakvi jesu?! A mi bismo, jel’te, u zanosu vlastitog ega, da ih popravljamo i prepravljamo, makar da ih našminkamo, a neretko i da ih zamenimo – nekim drugim. Nemoguća misija, dragi moji. Oni i dalje ostaju u nama, onakvi kakvi jesu.

Naravno, i naši roditelji bi, pogotovu ako i sami nisu prošli ovaj put, da menjaju nas, sve dok su živi. Ili da budemo njihova verna kopija, ili da nipošto ne ličimo na njih. Ovo prvo je plod njihovog neukroćenog ega, dok je drugo danak neizgrađene ljubavi prema sebi. Koji korene često ima u njihovom odnosu sa sopstvenim roditeljima, koji su u njih, iz vrlo različitih razloga, bili razočarani.

Pa zašto da ih onda (za)volimo, takve, „narcisoidne“, „iskompleksirane“, sa puno svakojakih mana?

Zato jer znamo, u najmanju ruku, dve stvari: 1) da NE POSTOJE bolji roditelji za nas, i da je ljubav prema njima, onakvima kakvi jesu, jedini put do istinske ljubavi prema sebi; 2) da se na stazi ljubavi najpre osvešćuje ona koja je primarna, a primarna je, logično, ona u primarnoj porodici: mama, tata, braća, sestre.

Kada to uspete, dobili ste prvi neophodni "papir". On će biti vaša VIP-propusnica do – druge stepenice.

Druga stepenica: Zavoleti sebe onakvog kakav jesi.

Kad zavolimo svoje roditelje upravo onakve kakvi jesu, i kad nam sve ono što nas je kod njih do juče najviše nerviralo postane čak i simpatično, jer dolazi od „moje drage mame“ ili „mog dragog tate“, a ne od „one veštice“, ili „onog matorog jarca“, znaćemo da smo na - dobrom putu.

Tada se ljubav prema sebi, sistemom spojenih porodičnih posuda, razvila već do te mere da se ostatak rada na drugoj stepenici svodi na finese rada na sebi.

Reč je o nekim dodatnim radovima na disciplinovanju vlastitog ega. O kojima ćemo nekom drugom prilikom.

Idemo, stepenicu po stepenicu. Prva je pred vama...

U to ime,

Živeli!

Pages