Pod ljubavlju, naročito danas, podrazumeva se svašta. Koliko puta ste samo čuli to čuveno „Ljubav je bol“, ili „Ljubav je patnja“, ili nešto blaže „Ljubav kratko traje“. Da li? Svi koji ponavljaju ove nesumnjive nocebo-mantre, tj. autodestruktivne poštapalice, definitivno su do ljubavi prema drugima pokušali da stignu bez valjanih „papira“. Švercujući se. Vi nemojte!
Ali hajde prvo da vidimo šta
su ti „papiri“, a zapravo dve stepenice iz naslova, koje se nikako ne mogu zaobići,
ukoliko zaista želimo da zavolimo druge. Pritom, da zavolimo znači da smo u toj
ljubavi srećni i zadovoljni u kontinuitetu, a ne da gajimo neka nedefinisana
osećanja (na širokoj skali od strastvene požude do još strastvenije mržnje).
I što je najbitnije, naše da ih zavolimo, znači da ih zavolimo onakve kakvi
jesu.
Tu, naravno, nipošto ne
treba sve svoditi samo na partnersku ljubav, koja je samo kruna prethodnih, neophodnih koraka, preko stepenica koje se ne zaobilaze...
Prva stepenica: Zavoleti svoje roditelje onakve kakvi jesu.
Znam, puno vas će se pitati:
a zašto prva stepenica nije zavoleti sebe?! Mada je to logično, i bilo bi
sjajno da može – nije moguće.
Odavno znamo da nas nije
donela roda, da nas nisu pronašli između listova razlistanog kupusa... Ne,
nismo pali s neba. Mi smo plod svojih roditelja, spoj njihovih priroda, od njih,
ili preko njih, stiglo nam je gotovo sve ono što jesmo...
Pa kako onda zavoleti sebe –
takvim kakvi jesmo – ako nismo u stanju zavoleti svoje roditelje, to suptilno
tkanje od kojeg smo satkani, onakve kakvi jesu?! A mi bismo, jel’te, u zanosu
vlastitog ega, da ih popravljamo i prepravljamo, makar da ih našminkamo, a
neretko i da ih zamenimo – nekim drugim. Nemoguća misija, dragi moji. Oni i dalje ostaju u nama,
onakvi kakvi jesu.
Naravno, i naši roditelji bi, pogotovu
ako i sami nisu prošli ovaj put, da menjaju nas, sve dok su živi. Ili da budemo
njihova verna kopija, ili da nipošto ne ličimo na njih. Ovo prvo je plod njihovog
neukroćenog ega, dok je drugo danak neizgrađene ljubavi prema sebi. Koji korene
često ima u njihovom odnosu sa sopstvenim roditeljima, koji su u njih, iz vrlo
različitih razloga, bili razočarani.
Pa zašto da ih onda (za)volimo,
takve, „narcisoidne“, „iskompleksirane“, sa puno svakojakih mana?
Zato jer znamo, u najmanju
ruku, dve stvari: 1) da NE POSTOJE bolji roditelji za nas, i da je ljubav prema
njima, onakvima kakvi jesu, jedini put do istinske ljubavi prema sebi; 2) da se
na stazi ljubavi najpre osvešćuje ona koja je primarna, a primarna je, logično,
ona u primarnoj porodici: mama, tata, braća, sestre.
Kada to uspete, dobili ste prvi neophodni "papir". On će biti vaša VIP-propusnica do – druge stepenice.
Druga stepenica: Zavoleti sebe onakvog kakav jesi.
Kad zavolimo svoje roditelje
upravo onakve kakvi jesu, i kad nam sve ono što nas je kod njih do juče najviše
nerviralo postane čak i simpatično, jer dolazi od „moje drage mame“ ili „mog
dragog tate“, a ne od „one veštice“, ili „onog matorog jarca“, znaćemo da smo na - dobrom putu.
Tada se ljubav
prema sebi, sistemom spojenih porodičnih posuda, razvila već do te mere da se
ostatak rada na drugoj stepenici svodi na finese rada na sebi.
Reč je o nekim dodatnim
radovima na disciplinovanju vlastitog ega. O kojima ćemo nekom drugom prilikom.
Idemo, stepenicu po
stepenicu. Prva je pred vama...
U to ime,
Živeli!
Нема коментара:
Постави коментар
Voleo bih da pročitam i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com