Pages

OČEKIVANJA I RAZOČARENJA: U KOM GRMU LEŽI ZEC?


Kad su mi prvi put rekli da očekivanja uvek vode u razočarenja, moj Ego se nakostrešio... Ahhh, još jedna ujdurma samozvanih filozofa i mudrosera, odbrusio je. To nipošto ne važi za nas, savetovao me je. Samo ti nastavi da očekuješ, mili a razočarenja su potpuno normalna pojava na tvom životnom putu. Prepusti ih meni. Poslušao sam ga. Ali, samo u ovom poslednjem delu. Razočarenja sam prepustio njemu...


Kako izgleda život bez razočarenja?


Očaravajuće, dragi moji. I nadahnjujuće. Ko nije prob’o, ni ne zna, definitivno. Može da se naslućuje, kao što mi muški pokušavamo da nagađamo kakvo je zadovoljstvo podojiti bebu, ili istu – nakon tzv. porođajnih muka, roditi. Pa u tom cilju učinimo i „tako veliki napor“ da - prisustvujemo porođaju. Ali, da ovde ne prizivamo (neki bi rekli i) „neprirodne“ potrebe – naša tema, život bez razočarenja, to sasvim sigurno nije.

Nije teško naslutiti da u isto vreme kada se desi razočarenje, i kad nas zapljusne njegova tama, da s druge strane medalje, ulice, meseca, postoji – Svetlo. Neki to znaju i pre razočarenja, nekima se to proviđenje desi gotovo istovremeno kad i razočarenje, trećima možda nešto kasnije, dok je broj onih koji, pomalo mazohistički, uživaju u razočarenju i patnji poprilično veliki.

Ali da li je moguć život bez razočarenja? Šta umesto toga?


Upravo poslednja pomenuta grupa uvek se pita, u stilu: a šta ću ja ako ne doživljavam tako prirodna stanja kakvo je razočarenje? Uostalom, to je sve za normalne ljude. I moji roditelji su živeli tako, pa je valjda normalno da i ja živim u istom fazonu?!!!

A, tako?!

E, pa, došli smo do tog čuvenog grma. I sad nam valja iz njega na videlo izmamiti – Duška Dugouška (DD). Ne, ne da bismo ga pojeli, naravno, ne brinite, nego samo da bismo konačno shvatili da u tom grmu leži (da se ne bi uležao, i svojoj kičmi naudio)...

I zaista, većina nas bez promišljanja, podsvesno, stvarajući tako široku „pobedničku“ koaliciju razočaranih, taj obrazac preuzima iz primarne porodice. Zvuči vam poznato: moja mama je razočarana u brak, moj tata u j..... život, mama i u prijateljice, tata i u svoje roditelje, itd.itr, pa je onda normalno, jel’te, da ako oni tako, i ja tako, šta fali?! Uostalom, i pesme su sve to opevale, i romani, i novele, i TV serije... ko nije?!

A razočarenja se taaako množe. K’o pomenuti DD i njegove prijateljice. Valjda zato što iz istog grma izlaze.

Pa da onda vidimo šta ćemo mi sa tim grmom, ali i sa našim DD...

Što se grma – primarne porodice – tiče, mi tu, sve i da hoćemo, ništa promeniti ne možemo. A naročito ne svoje roditelje. I pogotovu ako to radimo bez da se i sami menjamo.

Šta onda možemo da promenimo?


Osim svog pogleda na njih, razume se, na njihov brak, njihovu ljubav, ili „ljubav“, svejedno, na njihovu potrebu da nas prevaspitavaju dok su živi, jer sve bolje znaju od nas, na njihove brige, strahove, paranoje... na njihove potrebe da očekuju, i da se – razočaravaju, sve drugo je ili nemoguća misija, ili jalov posao. Pa kako volite.

Taj pogled, iz ugla razumevanja, mogao bi da bude i te kako isceljujući za nas, da nam poveća kapacitet ne samo za komunikaciju s njima, nego i na komunikaciju s bilo kim ko nas na njih podseća, na komunikaciju sa svetom u kome živimo, uopšte.

Da npr. razumemo kako nije dokaz ljubavi da patimo i bolujemo od istog onog od čega i naši najmiliji. A sve pozivajući se na genetiku. I još štošta pride, što smo naučili pogrešno.

Red bi takođe bio i da promenimo pogled na našeg starog dobrog Duška Dugouška, shvatajući da on uvek iskače upravo iz onog grma koji nam najviše ukazuje na pravce naših mogućih pozitivnih transformacija.

Eh, da, da ne zaboravim. Može se živeti i sa očekivanjima, a bez razočarenja, ali to ćemo neki drugi put. Možda i nasamo ;)

U to ime,

Živeli! 

Goran Kojic

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com