Bezbroj puta smo čuli da je onaj ko je umro, ili ko nas je napustio, otišao, preselio se na onaj svet - jadan, kako „mi ga je žao“, kako je to strašno, užasno i grozno, jednom rečju neizdrživo... Za koga?
Uprkos činjenici da
apsolutna većina nas, makar deklarativno, veruje u Raj, u onaj svet ili ahiret,
u reinkarnaciju, onostrano, prethodno pomenute i slične reči će se kod
apsolutne većine nas naći na usnama čim saznamo da je neko – otišao Tamo.
I mada niko pouzdano ne zna
šta se s otišlim zaista dešava, preuzevši na sebe uobičajenu potrebu da sudimo,
presuđujemo, a dabome i da osuđujemo, počećemo sa – žaljenjem, kukanjem,
naricanjem.
Žalimo koga? Onoga koji je u
Raju? A većina vernika bi trebalo da su tamo? Ili potpisnik ovih redova nije
nešto dobro razumeo?
Hajde da vidimo npr. zašto
se neki narodi vesele kad ispraćaju one koji odlaze – tamo gde odlaze?! Pa i
naši preci su imali takve običaje...
Kad smo se mi odlučili da
postanemo kontradiktorni? Da uprkos tome što verujemo u Raj, Dženet, onaj svet,
žalimo one koji tamo odlaze, a istovremeno kukamo zbog onoga što nam se dešava
na ovom...?
Biću slobodan, pa ću vam
dati temu za razmišljanje: da nije to možda bio (nazadni) proces koji nas je
odvojio od naše duše, i stavio pod jaram Ega (našeg Lažnog Ja)?
Te onda, da nije cela priča
o žaljenju onih koji odlaze produkt robovanja našem Egu?
Koji se jako boji sopstvene
smrti!!!
Po prirodnom zakonu setve i
žetve, ako sejemo strah od onostranog, nići će, kao pečurke posle kiše, gomile
drugih strahova. Tek tada nastaje haos – u našem umu. A taj haos je po generator gotovo svih naših problema.
No, odlučite li se - bez
emotivnog naboja, molim – da taj proces robovanja Njegovom Veličanstvu Egu konačno i prekinete, tu sam, ako treba, da vam pomognem.
U to ime,
Živeli!
..........
GoKo
Нема коментара:
Постави коментар
Voleo bih da pročitam i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com