Da ne postoje neizlečive bolesti, ali da postoje neizlečivi ljudi, čuo sam od homeopata. I u prvo vreme mi se to jako dopalo, jer je zazvučalo kao objašnjenje za brojne pojave iz mog životnog iskustva. Ali, nakon što sam se posvetio ovoj veoma važnoj temi, otkrio sam dva razloga zašto u to više ne verujem i poželeo da ih podelim s vama...
Prvo, da se razumemo, apsolutno se slažem sa onima koji smatraju
da ne postoje neizlečive bolesti. I ne samo zbog toga što verujem da je bolest
jedna, a simptoma mnogo (dr Ridiger Dalke, „Bolest kao put“), nego i zato što
najveći broj priča o neizlečivosti bolesti nastaje u istoj kuhinji u kojoj se
„kuvaju“ i svi drugi strahovi, s ciljem manipulisanja onima koji se plaše - i
ovna i govna.
S druge strane, priča o neizlečivim ljudima neodrživa je iz
najmanje ova dva razloga:
1. Da, nesumnjivo postoje ljudi koji su, odbijajući da prihvate
pomoć, napustili ovaj svet. To svakako ne znači da su bili neizlečivi, nego da su
ovaj svet i želeli da napuste. Jer im on nije (bio) po meri. A to nije
boles(nos)t, nego sves(nos)t.
2. Pomoć koja je „neizlečivim“ nuđena, nije bila adekvatna, te su
pokušaji zbog toga bili neuspešni. Samo da nabrojim neke: pogrešne dijagnoze,
pogrešne metode, pogrešni pristupi, greške terapeuta, uglavnom...
Dragi „neizlečivi“, ne odustajte od svog izlečenja ako vam je ovaj
život mio.
Dragi terapeuti, ako nekog ne uspevate da izlečite, ne lepite mu
makar etiketu...
U to ime,
Živeli!
GoKo
Нема коментара:
Постави коментар
Voleo bih da pročitam i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com