Mišljenje koje se neretko susreće u praksi današnjeg trenera za lični razvoj, a koje glasi da lajf kouči samo popunjavaju prazninu koja nastane kad nemamo iskrene prijatelje, koji će umeti da nas saslušaju, pa i posavetuju, nije sasvim netačno. Ali nije ni pogodak u centar mete...
U ovom novom (svetskom) poretku stvari, pod uticajem „nepodnošljive
lakoće“ ubrzavanja života, i njemu recipročne sveprisutne napetosti i neurotičnosti,
stradava štošta, pa tako i naše međusobno razumevanje, koje neminovno vodi ka -
nepoverenju.
Te nam se čini, a neretko tako i jeste, kako niko nema vremena,
živaca a ni sluha za naše probleme, i kako su čak i naši dugogodišnji
prijatelji neretko deo te strašne urote protiv nas.
A ta nas urota, nastavljamo mi, gura u „zagrljaj“ lajf koučima,
psihoterapeutima, raznoraznim profesionalnim savetnicima za ljubav, porodicu,
seks itd. i sl.
Pa se onda nameće logički zaključak: e, da su nam dao Bog prijatelji ko
nekad, da su spremni da nas lepo saslušaju, i iskažu svoje mišljenje, ne bi
nama bili potrebni ovi drugi, koji nas, jelte, udaraju po ušima.
Logično jeste, pa čak i donekle tačno, ali...
Uloga prijatelja, ili bilo koga ko je prema nama empatičan, veoma je
važna u našem životu. Ona je faktor naše stabilnosti ne samo kada imamo
probleme (a ko ih nema?), nego i kad imamo potrebu da s nekim podelimo svoju
radost, a da to ne naiđe na zavist, ljubomoru itd.
Svakako da empatija nije jedina tačka dodira naših prijatelja i
lajf kouča. Tu su i (moguće) razumevanje, odgovarajuća podrška...
I upravo kod pomenutih tačaka dodira i dolazi do razlike u
pristupima ne samo između prijatelja i lajf kouča, nego i između istinskih i
onih drugih „profesionalaca“ u oblasti ličnog razvoja.
Jedno je, naime, razumevanje prijatelja, koje u većini slučajeva
sklizne u emotivne naboje, i od nas željno očekivanu bezrezervnu podršku, ređe
i u osudu, a drugo je ono koje karakteriše odsustvo emotivnosti, šire
sagledavanje problema, pružanje podrške mogućnosti da svoj problem sagledamo i
iz drugog ugla, ne bismo li tako i sami lakše došli do novih uvida, pa i do što
kvalitetnijeg (raz)rešenja.
Cilj istinskog trenera za lični razvoj (popularnije: lajf kouča)
jeste da do tog rešenja, uz njegovu diskretnu i efikasnu trenersku ulogu,
dođemo sami, a ne da nam neprestano daje savete šta ćemo i kako ćemo, i tako
nas beskonačno vezuje za sebe.
Dilema: prijatelji ili lajf kouč nesumnjivo je, dakle, lažna. Baš kao
kad bi vernik sebi postavio dilemu: ili prijatelji ili duhovnik.
A možda ona i postoji zbog pomenutih „profesionalaca“. Koji mute
poglede na – treniranje za lični razvoj.
Sa trenerom ili bez njega, lični razvoj, tj. razvoj naše svesti, od
pomoći je i da shvatimo ko su nam zaista prijatelji, a ko ne.
Što će reći, i lični razvoj, i prijatelji, tek je ono pravo...
U to ime,
Živeli!
GoKo
Нема коментара:
Постави коментар
Voleo bih da pročitam i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com