ZAŠTO NEKI OD NAS NE ŽELE DA OZDRAVE? EVO 2 NAJČEŠĆA UZROKA, I PREDLOGA KAKO DA IH PREVAZIĐEMO...

Sigurno ste i vi primetili da postoje ljudi koji svesno ili nesvesno, čine sve da – ne ozdrave. Pa i po cenu da odu sa ovog sveta. Da li te ljude treba unapred proglasiti bandoglavim, nedokaznim, „patološkim slučajevima“, nenormalnim, otpisanim, suicidalnim... ili tom problemu treba pristupiti trezvenije, sa više razumevanja i podrške, s više ljubavi, a u cilju slavljenja života – na ovom svetu.

Niko od nas nije samo ono što je svesno pokupio iz života, birajući i filtrirajući znanja koja su mu stajala u izlogu. Niti smo (samo) ono što je produkt našeg ličnog iskustva.

Uvek se tu, pogotovo kad iskrsne zdravstveni problem, te kad se na njega i njegovo rešavanje fokusiramo, pojavi i snažni uticaj nesvesnog, što iz porodičnog sistema, što iz šireg kolektivnog, a gotovo je izvesno da ćemo u tom prostoru nesvesnog pronaći i druge uticaje.

Pa kad ugledamo npr. po većini nas nezdravu logiku, da uprkos činjenici da je neko sveže operisan od tumora pluća, i da je prihvatio da bude u zvaničnoj proceduri lečenja, sa sve hemoterapijom, a da i dalje puši tompus, i kaže da mu je jako dobro, to ne znači da je taj čovek glup, ni da je lud, niti da je suicidalan, ondnosno zvanično – da mu je nemoguće pomoći... To samo znači da je njemu potreban nestandardan pristup, tj. nešto drugačije razumevanje.

Pre svega, da sagledamo kako oboleli vidi svoj problem. A najčešće ga vidi kao nerešiv, ili rešiv na za njega neprihvatljiv način.

Jer, zaboga...

1. Šta će mi ovakav/takav život? (misli se na život koji mu je propisan kao nekakva terapija);

2. Ja više nikada neću moći da...

Nije loše prisetiti se ovde da je nekima važnije da žive „po svome“, pa koliko god to trajalo. To svakako pomaže da ih razumemo kada nama izgledaju kao da ne žele da ozdrave.

Od takvih, složićete se, većina brzo digne ruke.

Ali, sasvim je ok da mi ne pripadamo toj većini, te da i takvima pokušamo da pružimo ono što im najverovatnije i nedostaje, pa žure na onaj, a ne na ovaj svet, a to je – ljubav u razumevanju.

Ne, nije to nikakva patetična, srceparajuća, ali ni ona suprotna, ljubav lišena emocija (da, i takva postoji, dragi moji, i vrlo je efektna u nekim odnosima). To je, dakle, ljubav u kojoj znamo i zašto se nekome ide onamo, ali i šta bi mu bilo potrebno da ipak ostane - ovamo. To je ljubav u kojoj istome dajemo pravo da ide onamo, ali mu do poslednjeg časa predočavamo da nam je stalo da bude - tu. To je ona ljubav u kojoj na kraju iskreno i dopustimo da neko odluči da konačno ode onamo, pa se taj neko, možda i baš zato, ipak predomisli da ostane – tu.

A za takvo razumevanje potreban je i neminovan (po)rast naše svesti (tj. razumevanja) ne samo u odnosu na one prema kojima negujemo najiskrenije pozitivne emocije, nego i prema svima drugima koji naš život čine bogatijim.

U to ime,

Živeli!