Kada nam svi kažu da preterujemo, a mi to ne vidimo, ili ne želimo da priznamo, odnosi sa drugima počinju da se komplikuju, te nastupa neminovna neravnoteža u našem svakodnevnom životu. Pa nam na vrata zakuca bolest, sa vrlo širokom lepezom simptoma. Ali, čak i kada vidimo da preterujemo, tj. sami sebi to priznamo, to ne znači da je problem rešen. Nipošto. Zašto je tako i kako s tim dalje?
Da bismo prestali da
preterujemo, a tu mislim na učestalo ili redovno preterivanje, a ne na retka
ili povremena iskakanja iz ravnoteže, nije dovoljno čak ni doneti odluku:
prestaću! Jer, sigurno već znate
primere onih koji te odluke stalno i brzo donose i isto tako ih, još brže,
neprestano – krše. Niste valjda među njima?!
Zašto?
Razlozi mogu biti vrlo
skriveni, ukorenjeni čak i u manjoj ili većoj dubini našeg porodičnog stabla,
što ne znači da na njih ne možemo uticati, ali su isto tako neretko i vrlo
jasno vidljivi u našem gnezdu primarne porodice, u odnosima prema našim roditeljima,
pre svega.
Biti snažan u poštovanju
sopstvene odluke, i sprovesti je u delo, to znači imati u sebi dovoljno
kapaciteta da se odoli svim podrivajućim uticajima koji rovare u našoj podsvesti,
a to su svakovrsna traumatična iskustva, često potisnuta iz želje da budu
zaboravljena, kao i njima ili drugim događajima izazvane griže savesti.
Takav rad, koji podrazumeva
i neminovno uravnoteženje odnosa prema sopstvenim roditeljima (makar u sebi!!!),
jeste izazovan proces, u kojem se pojavljuju i vidljive i nevidljive prepreke.
Dakle, rad na razrešavanju
vrzinog kola preterivanja nije nimalo naivan i traži istinsku posvećenost, ali
i veru da je do izvora tog problema moguće stići.
A kad do izvora stignemo,
onda je i put do ravnoteže uveliko olakšan. Zapravo, pola puta je već pređeno.
U to ime,
Živeli!
..........
GoKo
Нема коментара:
Постави коментар
Voleo bih da pročitam i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com