Da li ste i vi od onih što
vole da kažu: „Ma sve je super, samo kada bi ljudi oko mene bili malo
normalniji“ ili „Imam divnog/divnu muža/ženu, partnera/partnerku, ali samo kada
bi promeniо/la... bilo bi fenomenalno“? Volite da menjate
ljude oko sebe? Svi „oni“ treba da se promene, zar ne?
Veoma često se nađemo u takvim
situacijama kada posmatramo ljude oko sebe i vidimo u njima nešto što „treba
popraviti“ i onda počnemo sa kritikom. Vidimo sve njihove mane i delimo im
„dobronamerne“ savete ne bismo li im ukazali kako da se poprave. Ili, još gore,
ispričamo našim prijateljima kakvi su ti ljudi i kako „stvarno oni ne znaju šta
rade i kako se ponašaju“.
Šta se posle toga, kada uputimo
kritike drugima ili ih ogovaramo, dešava? Prvo, mi se ne osećamo bolje;
naprotiv, možda se u nama ljutnja, bes, nezadovoljstvo i sl. samo pojačaju. A drugo, gle čuda, „oni“ se uopšte
ne menjaju!
A šta se zapravo iza toga
svega dešava? Hajde da probamo zajedno doći do odgovora.
Predlažem da najpre uradimo
jednu vežbu.
Sednemo, ispravimo leđa, oslonimo
stopala na pod, a ruke stavimo u opuštenom položaju naslonjene na noge. Zažmurimo
i udahnemo duboko nekoliko puta... Nakon toga nastavimo u mirnom i ravnomernom
ritmu normalno da dišemo... Sada zamislimo u svojim mislima osobu kod koje nam
nešto smeta i kod koje želimo nešto da menjamo... Zamislimo tu osobu kako stoji
prekoputa nas kao odraz u ogledalu... Dobro je pogledamo i postavimo sebi
pitanje: šta je to što nas nervira kod nje? Kada postanemo svesni šta nas
iritira, pitamo se dalje – kako se to odražava na nas? A onda: šta je to kod
nas što nas iritira i što bismo rado kod sebe promenili?
Samo postanite toga svesni...
Polako udahnite još nekoliko puta duboko i kada budete spremni, lagano otvorite
oči.
Šta ste uvideli nakon ove
vežbe?
Najčešće nas kod drugih
iritira nešto što nas nervira i kod nas samih i onda nam te osobe budu naš
odraz u ogledalu. Međutim, lakše nam je da „ispravljamo“ njih, a ne da ih
vidimo kao sopstveni odraz u ogledalu naše duše. Lakše nam je da pokažemo
prstom na njih. Međutim, važno je da
imamo na umu da kada kritikujemo druge, mi kritikujemo i sebe, a kritikujući
sebe mi samo pokazujemo da nedovoljno volimo sebe. Kada nedovoljno volimo sebe,
mnogo nam je teže na svim poljima u životu, a naročito u odnosima sa drugima –
ne možemo u potpunosti da prihvatimo druge takve kakvi jesu.
Dakle, naše dve velike tajne iz
naslova ovog teksta glase:
Tajna #1: Mi ne možemo da
menjamo druge, ali možemo da menjamo sebe i svoj odnos prema drugima.
Tajna #2: Samo kada volimo i
prihvatamo sebe bezuslovno, onakve kakvi jesmo, možemo da volimo i prihvatamo
druge onakve kakvi jesu, bezuslovno, bez potrebe da ih menjamo.
..........
AnChi
Eto, netko mi je stvarno išao na živce. Napravila sam vježbu... strašno, ali stvarno... sve ono što mi je smetalo kod nje, mi zapravo smeta na samoj sebi. To je točno ono, što kod sebe ne podnosim. I ne mogu prihvatiti/promjeniti. Dok radiš vježbu, navire ogromno ljutnje i osuđivanja... i teško je pogledati kroz to i vidjeti, da se radi o tebi, ne o njoj. Ali je izuzetno vrijedno, jer oslobađa. Sada mi idi puno manje na živce, malo sam žalosna jer vidim, da sam sve te osobine našla kod sebe, ali sam i nekako poniznija. Tu vježbu nisam radila prvi put... i znala sam, da će mi donijeti mir. Hvala :)
ОдговориИзбришиHvala i Vama na komentaru i veoma mi je milo da ste uradili vežbu i doživeli dobrobit iz nje. Sada kada ste je uradili, imajte na umu da je veoma važno da budete blagi prema sebi i da Vam je ovo novi putokaz na Vašem putu ličnog razvoja. Samo nastavite :)! Srdačan pozdrav i svako dobro, AnChi
Избриши