Kad god počnete da čitate „Malog princa“, tamo će vas čekati rečenica: „Čovek samo srcem dobro vidi“. Takođe, na mnogo mesta u literaturi dočekaće vas konstatacija da je srce slepo... I sve donedavno mislilo se da su to različita viđenja istoga. Kad ono... Neki naučnici su konačno smogli snage da priznaju neoborivu istinu: svi mi imamo dva srca.
Iz razumljivih razloga, ne
mogu da vam otkrijem njihova imena, ali ćete mi verovati na reč ako vam kažem
„iz dobro proverenih izvora“, ili „imena poznata redakciji“. Pa da ne gubimo
vreme.
Znala je savremena nauka to
od samog početka, ali se baš kao i kod mnogih drugih teško objašnjivih
paradoksa odlučila za taktiku ćutanja, tj. nepriznavanja očiglednog.
A očigledno je, složićete
se, da nešto ne može istovremeno da bude slepo, i da se jedino njime dobro
vidi. Sasvim je druga stvar kad zatvorimo oči, pa zamislimo nekog ili nešto, pa
kažemo: „Vidim te“.
Potom, svi znamo još iz
osnovne škole da je srce ponajvažniji organ u našem organizmu, ali ne zato što
„jedino ono dobro vidi“ (ta zamislite, molim vas, pored našeg vida očinjeg?!),
nego zato što jedino ono može da ceo organizam opskrbljuje krvlju. Iz iste te
škole znamo i to da ono niti je čulo vida, niti da ikakve oči ima...
Zato i jeste potpuno nenormalno
da su nas istovremeno hranili i literaturom koja tvrdi da jedino srce dobro
vidi, a da su od nas skrivali istinu da postoje dva srca.
Pa i da smo im mi (slepo)
verovali.
Ali, po sistemu „ništa ne
može pre nego što može“, tako je i ova istina, baš kao i ona da je zemlja
okrugla(sta), konačno priznata. Iako su o tome znale još i stare Maje. A da ne
pričamo o narodima još starostavnijim.
Pa tako i istinu o dva srca poznaju
još stari vedski (dakle, naučni) spisi, koji neprestano o ta dva srca i govore,
tj.pišu. Ali, „ko šiša stare Vede, kad je zgodnije da se deca u novo ubede“,
kaže stara paganska (starosrpska) narodna poslovica.
A sad da pređemo na konačno
naučno priznanje poštenih neimenovanih naučnika:
1. tzv. levo srce, koje samim tim pretenduje ka levoj, majčinskoj
strani našeg bića (zanimljivo da nije izabralo da naginje na desnu, manje
osećajnu, očinsku stranu), zapravo i nije previše nalevo, nego je neznatno
nagnuto ulevo od našeg drugog srca; zadatak tzv. levog srca je na prvi
pogled krajnje jednostavan, a to je da pumpa krv u sve delove našeg tela; ali
to naprosto nije tačno, jer je njegov stvarni, a dosad skriveni zadatak -
da zapravo distribuira energiju po celom našem biću; ovo smatrajte
pojednostavljenim prikazom daleko naučnijeg tumačenja, kojim ne bih da
zamaram laičku publiku; one od vas koji žele, pak, da čitaju opširno
stručno tumačenje o radu ovog srca, pozivam da mi se jave, da bih im isto
prosledio u vidu zvaničnog dokumenta.
2. tzv. desno srce, koje zapravo i nije desno, nego se nalazi
desno od levog, a u sredini našeg grudnog koša (pa bi onda moglo da se
zove i srednje - a tu se naučnici još nisu složili), svih ovih godina
nazivano je i ovako i onako, najčešće nekakvom dušom, kojoj u našoj
kulturi ionako nije pridavan nikakav veći značaj; naprotiv, taj značaj je
neprestano umanjivan, ili čak i potpuno nipodaštavan; tzv. desno srce,
zapravo je srce o kojem govori lisica u „Malom princu“, srce koje vidi, koje prepoznaje, koje oseća,
koje se raduje...;
I
sad vi meni recite, da li čujete u sebi otkucaje oba vaša/naša srca? Verujem da
su od ove konačno obznanjene naučne istine oba sada počela da kucaju
slobodnije, hrabrije, jače...
U to ime,
Živeli!
Нема коментара:
Постави коментар
Voleo bih da pročitam i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com