Pages

ISKRENI NAUČNICI KONAČNO OTVORILI SRCE I PRIZNALI: IMAMO DVA SRCA





Kad god počnete da čitate „Malog princa“, tamo će vas čekati rečenica: „Čovek samo srcem dobro vidi“. Takođe, na mnogo mesta u literaturi dočekaće vas konstatacija da je srce slepo... I sve donedavno mislilo se da su to različita viđenja istoga. Kad ono... Neki naučnici su konačno smogli snage da priznaju neoborivu istinu: svi mi imamo dva srca.


Iz razumljivih razloga, ne mogu da vam otkrijem njihova imena, ali ćete mi verovati na reč ako vam kažem „iz dobro proverenih izvora“, ili „imena poznata redakciji“. Pa da ne gubimo vreme.

Znala je savremena nauka to od samog početka, ali se baš kao i kod mnogih drugih teško objašnjivih paradoksa odlučila za taktiku ćutanja, tj. nepriznavanja očiglednog.

A očigledno je, složićete se, da nešto ne može istovremeno da bude slepo, i da se jedino njime dobro vidi. Sasvim je druga stvar kad zatvorimo oči, pa zamislimo nekog ili nešto, pa kažemo: „Vidim te“.

Potom, svi znamo još iz osnovne škole da je srce ponajvažniji organ u našem organizmu, ali ne zato što „jedino ono dobro vidi“ (ta zamislite, molim vas, pored našeg vida očinjeg?!), nego zato što jedino ono može da ceo organizam opskrbljuje krvlju. Iz iste te škole znamo i to da ono niti je čulo vida, niti da ikakve oči ima...

Zato i jeste potpuno nenormalno da su nas istovremeno hranili i literaturom koja tvrdi da jedino srce dobro vidi, a da su od nas skrivali istinu da postoje dva srca.

Pa i da smo im mi (slepo) verovali.

Ali, po sistemu „ništa ne može pre nego što može“, tako je i ova istina, baš kao i ona da je zemlja okrugla(sta), konačno priznata. Iako su o tome znale još i stare Maje. A da ne pričamo o narodima još starostavnijim.

Pa tako i istinu o dva srca poznaju još stari vedski (dakle, naučni) spisi, koji neprestano o ta dva srca i govore, tj.pišu. Ali, „ko šiša stare Vede, kad je zgodnije da se deca u novo ubede“, kaže stara paganska (starosrpska) narodna poslovica. 

A sad da pređemo na konačno naučno priznanje poštenih neimenovanih naučnika:

1. tzv. levo srce, koje samim tim pretenduje ka levoj, majčinskoj strani našeg bića (zanimljivo da nije izabralo da naginje na desnu, manje osećajnu, očinsku stranu), zapravo i nije previše nalevo, nego je neznatno nagnuto ulevo od našeg drugog srca; zadatak tzv. levog srca je na prvi pogled krajnje jednostavan, a to je da pumpa krv u sve delove našeg tela; ali to naprosto nije tačno, jer je njegov stvarni, a dosad skriveni zadatak - da zapravo distribuira energiju po celom našem biću; ovo smatrajte pojednostavljenim prikazom daleko naučnijeg tumačenja, kojim ne bih da zamaram laičku publiku; one od vas koji žele, pak, da čitaju opširno stručno tumačenje o radu ovog srca, pozivam da mi se jave, da bih im isto prosledio u vidu zvaničnog dokumenta.

2. tzv. desno srce, koje zapravo i nije desno, nego se nalazi desno od levog, a u sredini našeg grudnog koša (pa bi onda moglo da se zove i srednje - a tu se naučnici još nisu složili), svih ovih godina nazivano je i ovako i onako, najčešće nekakvom dušom, kojoj u našoj kulturi ionako nije pridavan nikakav veći značaj; naprotiv, taj značaj je neprestano umanjivan, ili čak i potpuno nipodaštavan; tzv. desno srce, zapravo je srce o kojem govori lisica u „Malom princu“,  srce koje vidi, koje prepoznaje, koje oseća, koje se raduje...;

I sad vi meni recite, da li čujete u sebi otkucaje oba vaša/naša srca? Verujem da su od ove konačno obznanjene naučne istine oba sada počela da kucaju slobodnije, hrabrije, jače...

U to ime,

Živeli! 

Goran Kojic

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com