Teško je to reći (o) svom učitelju. Pa čak i kad ne uživa toliku ljubav ko onaj car iz Andersenove bajke, učenik se zamisli: kako mu reći a da ga ne povredim? Toliko toga mi je dao, od njega sam naučio/la puno toga što mi sada toliko znači... Ma bolje je da mu ne kažem, ionako će mu neko drugi reći. I tako ukrug. A učitelj se šetka okolo u svom novom odelu tj. go golcijat, na oduševljenje i podsmeh svih onih čije je sujete bilo kad, bilo čime, bilo kako – povredio.
Naravno
da se Hans Kristijan Andersen neće naljutiti što sam, da bih objasnio važan
fenomen u životima učenika, pozajmio njegovu sjajnu slavnu parabolu i promenivši
je - stavio je u naslov. Pošto ovom slavnom piscu mnogo dugujem za odrastanje,
ne bih da mu se zamerim, ni za toliko da se nervozno promeškolji na onom svetu,
ako sam nešto krivo razumeo.
A
razumeo sam, ili bar mislim da jesam, da ako car može da bude go, i da to ne
vidi, zašto onda to ne bi mogao ni bilo ko drugi ko o sebi ima veeeeliko
mišljenje. Carsko.
Ali
ni ovde najveći problem nije, baš kao ni u Andersenovoj bajci, to što On to ne
vidi. Čudna mi čuda. Štošta mi ne vidimo na sebi. Pa tako i On. Ovde je jako
čudno kad to ne vide, ne žele da vide, ili vide, a ne žele da mu kažu, njegovi
učenici. Mada, ovde imamo i novu pojavu, koja čak i iskače iz okvira
Andersenovog predstavljanja ovakvog fenomena.
Elem,
imamo i određeni, doduše, mali broj onih koji, jasno i glasno, kažu, ma šta
kažu, vrisnu da se oslobode: „Učitelj je go!“ Avaj. Dovoljno je da takve On
proglasi slabovidim, ili da im zalepi neku svoju etiketu, pa da ostali učenici
u sekundi opet „progledaju“ i horski zapevaju: „Naš u-či-telj i-ma no-vo o-de-lo“.
I ništa više.
Znam
dobro da će to mnogi od vas protumačiti kao idolopoklonstvo, da će drugi
konstatovati kako je reč o oportunizmu, a da će samo retki naći razumevanje za Njega,
i za njegove učenike koji „vide“, i reći nešto poput: „Ako je njima lep i takav
(dakle, go-golcijat),onda je to skroz u redu“.
Kad
mi je pre 8 godina moj prijatelj i verni saradnik saopštio da ne treba da
objavljujem tekst o tom i tom guruu (a reč je bila o planetarno poznatom i
priznatom indijskom misionaru, mirotvorcu i humanitarnom radniku), jer se širi
priča da je toliko izmanipulisao svoje učenike, a naročito učenice, da čak i
kad se pred njima pojavi go golcijat, oni (skoro svi) to ne (mogu, žele, neće da...)
vide, i da se to pročulo na sve strane, odgovorio sam mu da bih ipak voleo da
istražim celu priču i sa druge strane, a da je broj njegovih učenika među mojim
poznanicima i prijateljima meni sasvim dovoljan da ga ipak predstavim, ne
preuveličavajući njegov značaj.
Stvari
danas stoje bitno drugačije. U prilog tvrdnji mog prijatelja.
Dosta
učenika je napustilo Golog Učitelja. Zauvek.
Neki
drugi, međutim, ostali su uz Njega, verujući da „nije go“. I da lažu svi oni
koji tvrde da su ga ikada videli golog. Naročito one, koje su bile najglasnije.
A
mi, učenici nekih drugih učitelja? Da li mi znamo da razdvojimo „učiteljevo
novo odelo“ od gole kože? Ili, ako hoćete baš direktnije, da li smo u stanju da
prepoznamo trenutak kad se naš dobri Uča pretvori npr. u Domanovićevog – Vođu.
Ili u mitskog Narcisa, tako nekako.
Bilo
bi, definitivno, najbolje da to pogledamo svojim unutrašnjim vidom, ako ga u
međuvremenu nismo zatrpali toliko da ne možemo ni doći do tog nepogrešivog čula.
A
ako i ne možemo, bez brige, postoje i načini da se svi ti opterećujući slojevi
uklone. Potrebna je samo čvrsta odluka (bez emotivnog naboja) i jaka volja da
se krene ka tom cilju.
U
to ime,
Živeli!
Odličan tekst, svaka čast!
ОдговориИзбриши