A šta ako naš ugao gledanja nije dobar (za nas), ako neprestano proizvodi nezadovoljstvo, npr? Da li smo u stanju da se pomerimo? Ne da li to možemo na fizičkom planu, nego da li nam naš Ego dozvoljava da izađemo iz te vrlo nam poznate pozicije, iz tog ugla? Pogotovo ako nismo, rado će reći neki – dotakli dno.
E sad, dotaći
dno, šta je to? Za svakog od nas, pojam dna, baš kao i njegovog suprotnog pola
– vrha, predstavlja nešto drugo. Pa čak i da se ne obaziremo na druge, i
njihovu predstavu dna, ne bismo li je tako uporedili sa svojom, da li zaista možemo
da znamo da smo dotakli dno?
Ovo je
naročito važno kada je reč o tome u kojem trenutku donosimo odluku da uradimo
nešto spasonosno za sebe.
Jer, dotaći
dno, vrlo je slično onom: kucnuo je čas!
Zašto čekamo
baš taj (poslednji) čas, i ne preduzimamo ništa sve dok se ne desi, tako nam
drago – dno?
Lenjost ili
ubeđenost? Strah ili sujeta? Nerazumevanje ili tvrdoglavost?
Kako god
okrenemo, osim u slučajevima kad neko uživa u mazohizmu, valjalo bi nam sprečiti
doticanje realnog (sopstvenog) dna. I to mnogo, mnogo pre tog, daleko bilo,
bliskog susreta treće vrste. Jer, tad je sve mnogo, mnogo teže promeniti.
Zato, za
početak, hajde da makar za malo promenimo ugao, i da proglasimo – nepobitnim -
dnom, ovog časa, svoju trenutnu, neprijatnu, životnu situaciju, ne poredeći je
sa bilo čijom tuđom. Jer, mi na to imamo pravo. I da donesemo hrabru odluku da ćemo preduzeti sve što je u našoj
snazi da krenemo na suprotnu stranu, ka životu u kojem nećemo disati „na škrge“,
nego – punim plućima.
..........
GoKo
Нема коментара:
Постави коментар
Voleo bih da pročitam i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com