Pages

ZAŠTO JE POJAM LAJF KOUČA POSTAO VEĆ TOLIKO NEOMILJEN? A MOŽDA ZATO ŠTO...


Zlatno pravilo roditeljstva, ali i bilo kojeg drugog odnosa u kojem su tvoje namere da druge učiš nečemu, jeste: deluj primerom! Da ne bude po onoj: u obućara šuplje cipele! Jer, još su i stari Latini rekli: Res, non verba! Dakle; dela, a ne reči! Pa, neka mi onda oproste oni koji deluju u skladu sa ovim pravilom, ali smo svedoci upravo poplave onih koji bi da druge uče nečemu o čemu još uvek ni sebe nisu naučili... Da li je to normalno? I zašto je to tako? Pa da probamo da nađemo odgovor...


Ima tome jedno dvadesetak godina, kada me je jedna vrlo draga poznanica, koja je još i tada imala zvanično psihološko savetovalište, a danas je još uvaženiji psihoterapeut, šokirala izjavom, u poverenju: „Pa, pola mojih kolega je... “ I zavrtela rukom na onaj dobro poznati način: kao kad se sviraju daire.... Nisam je shvatio baš bukvalno. Ali, svejedno, utisak je bio izuzetno snažan.

Nekih petnaestak godina posle toga, želeći da proširim i učvrstim svoje znanje i umeće, našao sam se u sličnom okruženju, i tek tada tačno shvatio šta je htela da mi kaže. I mada mi je moj učitelj i trener tada rekao da ne gajim iluzije u vezi sa mojom idejom da nestabilan čovek ne može pružati podršku, nekako mi se i tada činilo glupim da odobravam činjenicu da oni kojima je život u manjem ili većem haosu drugima naplaćuju podršku i treniranje za dovođenje života u red.

Procentualno veliki broj ljudi na put podrške drugima kreće tako što traži spas za svoje muke. A tih muka je najčešće poprilično. Imao sam mnogo prilika, ne samo među poznanicima, nego i u sopstvenoj praksi, od mojih klijenata koji su studirali psihologiju, da čujem kako su taj fakultet upisali jer su hteli da pomognu – sebi!

Procenat sigurno nije manji, a prema mojoj slobodnoj proceni je i značajno veći, među onima koji pohađaju razne škole – lajf koučinga i psihoterapije.

I, naravno da već možete i da pretpostavite da je šokantna izjava s početka teksta dobila svoju potvrdu i u ovoj praksi.

Nedovršenost rada na sebi, ali ne u onom uzvišenom smislu, izraženog u potrebi doživotnog razvoja svesti, nego u elementarnom upravljanju sobom i sopstvenim resursima, prisutna je u ogromnoj meri među sertifikovanim i samozvanim lajf koučevima.

A kada vidite da neko ko ima tikove druge uči smirenosti, da neko ko nema decu druge uči roditeljstvu, da neko ko ima višak kilograma druge uči ravnoteži, da neko ko puši i pije kaže da balansira tuđe energije... zaista vam bude jasno zašto je pojam lajf kouča ili lajt-psihoterapeuta, iako je kod nas takoreći juče ušao u praksu, već toliko neomiljen.

Znam, biće drugačije, pročistiće se to, ipak treba vremena. A dotad, svog lajf kouča, trenera za lični razvoj, probajte da izaberete ne na osnovu (samo)reklame, čak ne ni na osnovu diplome (sertifikata), nego svojim najdubljim osećajem da je to – to, i da je on(a) upravo – ta(j)!     
     
U to ime,

Živeli!

..........

GoKo

Goran Kojic

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com