KAKO STE?

Ne znam da li ste primetili, ali ovo pitanje mnogima danas više ništa ne znači. Kad ga npr. napišete u SMS-poruci, u formi „kako si?“, oni će ga obavezno preskočiti. Zatim, tu su i oni koje isto pitanje poprilično nervira. Pa će vam reći svašta, samo da ne odgovore iskreno. Ali, imamo mi tu i treće, one koje ono – izbezumljuje! Baš tako! Evo priče i o jednima, i o drugima, i o trećima. I sugestija koje vam mogu značiti, ako ste među njima...

Iako će se i danas verovatno apsolutna većina nas složiti oko „najvažnije stvari na svetu“, pa će reći da je to (i dalje) zdravlje, „jer kad si zdrav, želiš svašta, a kad si bolestan, samo jedno, da (što pre) ozdraviš“, u svakodnevici se prema tom pitanju odnosimo poprilično nesavesno.

I nije samo reč o tome šta pijemo i jedemo, koliko se krećemo, čime se lečimo i sl. nego i kakve su nam misli, razume se.

Pa da prodiskutujemo onda ove tri navedene grupe, po reakciji na pitanje „kako ste?“

Prva grupa. Oni koji veruju da sve vide, ali se na koještarije ne obaziru. Žive toliko brzo da im ne pada na pamet da se bave „glupostima“. Naročito se ne osvrću na ono od čega nemaju trenutnu korist. Uglavnom rade više radnji istovremeno: multitaskinguju. Jer veruju da time pokazuju da pripadaju – pobedničkom timu. U sprintu su često na pobedničkom postolju. Ili makar na jednom od onih na kojima se dele medalje. I lova. Na srednjim i dugim prugama u većini slučajeva ili ne učestvuju, ili odustaju – na pola puta. Voze gotovo isključivo petom i šestom brzinom, tako da gaze sve što je manje od njih. I nemaju kad da se bave zdravljem, jer treba da ostvare svoje ambicije. Zato ih nemojte pitati kako su, jer oni nemaju kad da se razbole. Dok se ne razbole.

Druga grupa. Vide i čuju naše pitanje „kako ste’“, ali im je ono neprijatno, jer ih podseća na brojne životne probleme. Pa na njega redovno odgovaraju neiskreno, tek reda radi, nekim poštapalicama („imaš li neko lakše pitanje?“, „kako drugi hoće!“, „pitaj me juče“ itd. itr.). Ili nastoje da naše pitanje zaobiđu. Ne voze auto sa šest brzina, pošto im i peta već stvara dovoljno problema. Ali ne znaju kako da uspore, pa su i tu u problemu.

Treća grupa. Kad čuju pitanje: „Kako ste?“, koje im drugi upućuju umesto „zdravo“, „dobro jutro“, „dobar dan“ i sl. – izbezume se!!! Zašto? E, ovo je vrlo specifična grupa. Nije direktno uporediva sa prve dve. Jer, oni ne zavise od brzine življenja. I kad voze u prvoj i drugoj brzini, iznerviraju se kad vide pticu na putu. Veruju da ona tu nema šta da traži. „Šta mi tu kljuca na cesti?“, promrmljaće mrzovoljno. Tako će i za ove koji im pošalju pozdrav: „Kako ste?“ začas iznedriti mrzomudrost: „Neće da mi kaže dobar dan, zdravo, vozdra, ćao, ko i svi normalni ljudi, nego su sad izmislili – kako ste? E baš namerno neću da im odgovorim, nego im kažem: vozdra! Da ih odj...“

Nije lako mrzovoljnima. Mada je put od staze mrzovoljnosti do njoj paralalne staze – dobre volje – poprilično kratak, oni ga ne vide. A i kad im kažete da je kratak, ne veruju vam. Evo nekoliko sugestija koje im/vam sasvim sigurno mogu biti od pomoći...

1) umesto da druge okrivljujemo za sopstvenu sudbinu, donesimo odluku da preuzmemo odgovornost i krenemo u menjanje – sebe!

2) umesto da kinjimo sebe jer smo ovakvi ili onakvi, promenimo životni moto u – ja to sigurno mogu i hoću bolje!

3) umesto da neprestano svoj život vozimo u šestoj brzini „jer se drugačije ne može“, pronađimo (sami ili uz nečiju pomoć) tu, pored nas, stazicu kojom ćemo konačno prošetati brzinom našeg Drugog Srca (naše duše), onom stazom i onom brzinom koju ćemo, kad je osetimo, prepoznati kao oduvek sanjanu.

U to ime,

Živeli!

..........

GoKo

sertifikovani trener za lični razvoj

trener@umpasrce.com