Pages

ZAŠTO NAM JE LAKŠE ONO ŠTO NAM JE – TEŽE? PARADOKS KOJI JE POPRAVLJIV.



Filozofija jednostavnosti nam je svima nadohvat ruke, pa ipak malo nas živi po njenim principima. Radije, iz nama neobjašnjivih razloga, biramo onu dijametralno suprotnu, na koju se, opet logično, neprestano žalimo, uz uobičajene „mantre“ o teškom i turobnom životu. Otkud ova pojava, i kako joj doskočiti...

Profesor Vlada je bio moj profesor statistike, i vrlo koncentrisan čovek, što i nije čudo za tu oblast zar ne? Opažao je natprosečno, i oduševljavao nas time što je svoja opažanja o svemu i svačemu, pa i o svojim studentima, delio sa nama, svojim studentima. Dva njegova bisera, od kojih jedan u vezi sa mnom, podeliću i ja sa vama... Naročito što oba imaju veze sa temom o kojoj govorimo.

Koleginici Jasmini, natprosečnoj studentkinji, predmet statistika nije išao baš najbolje. I mada je bila vrlo inteligentna devojka, i lako kapirala i vrlo složene matematičke formule i zakonitosti, bilo je u statistici nečega što joj nije bilo blisko, pa je stalno imala problem sa ovim predmetom. Nije se ona odmah pomirila s tim. 

Vrlo uporna, i savesna, neprestano je pedantno beležila, a i pozajmljivala tuđe beleške, ne bi li „ukačila“ ono što joj je nedostajalo kako bi i iz ovog predmeta imala što bolju ocenu.

Primetivši kako se muči sa pažnjom, kako stalno nešto zapisuje i verovatno u očima ima onaj izraz koji se neretko karakteriše kao – krečana, prof. Vlada joj se jednog dana iznenada obratio samo jednom rečenicom, nakon koje se ona „prosvetlila“ i na kraju iz ovog predmeta dobila - 9. Tu rečenicu sam dobro zapamtio, pa je i dan-danas ponavljam, naročito kada nekome govorim o značaju fokusa.

„Koleginice draga, umesto da predavanja pratite, bolje bi bilo da ih slušate, umesto da ih beležite, važnije bi bilo da ih čujete“, rekao joj je. I time joj pomogao ne samo da shvati šta joj nedostaje za razumevanje statistike, nego i šta bi mogla da promeni kod sebe za bolji uspeh u životu uopšte. A to je – bolja pažnja. Jači fokus. 

Njoj je to očigledno nedostajalo na svim poljima, jer se nakon toga značajno promenio njen pristup i drugim predavanjima, ali i komunikaciji sa kolegama. Postala je pažljivija, strpljivija, manje reaktivna...

Kada profesor studentu upiše ocenu u indeks, tu se obično završava njihov odnos. I uglavnom prestaje sva njihova komunikacija. Time se stavlja tačka. Ali ne i kod prof.Vlade i mene. Jer je on baš tada osetio potrebu da mi kaže nešto važno, ono što mi sve do dana današnjeg odzvanja u glavi, i opominje me da korigujem svoju svakodnevicu, da se stalno podsećam na njenu dalekosežnu suštinu.

Rekao je: „Kolega, vi sve kapirate, i svakako zaslužujete i veću ocenu od 8. Ali me zanima zašto se po desnom uhu češete levom rukom preko glave, a ne, što bi bilo daleko jednostavnije – desnom? Nije vam valjda tako - lakše?“

I evo nas, dakle, baš tamo gde smo i hteli da budemo postavljajući sabi naglas pitanje: zašto nam je lakše ono što nam je teže?

Većina nas, iz vrlo različitih razloga, često radi nešto na komplikovaniji način negoli što je to moguće. I tu nipošto nije reč o nekakvoj gluposti, tj. nedostatku inteligencije. Ima tu mnogo različitih snažnih uticaja, od kojih bih ovde naročito izdvojio značaj – usvojenih obrazaca. Bez obzira da li je reč o onim najčešćim, porodičnim, ili o onima koji su proistekli iz vaspitavanja kroz druge strukture sistema.

Pa nam se na pitanje „zašto nam je lakše ono što nam je teže“, nameće i jednostavan odgovor. Samo zato što smo tako naučili i navikli da tako radimo, ne znajući za bolje. To jest, jednostavnije.
Uvek može jednostavnije, uz makar istu, a najčešće i daleko veću efikasnost. A za to bi nam valjalo razmrsiti duboke (porodične i druge) obrasce. Da li smo na to spremni?

U to ime,

Živeli!

..........

GoKo

Goran Kojic

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com