Nepune dve godine su prošle otkad sam iz moje sobe za prijem klijenata vratio I. Zato što mi je rekao da ga muče razni strahovi, a posebno oni od bolesti. I bez obzira što je ispunjavao važan preduslov da prihvatim saradnju, da ne koristi jake lekove, rekao sam mu da je rešavanje njegovih problema ipak posao za psihoterapeuta, a ne za trenera ličnog razvoja, čime se ja bavim. Tako me je učio moj trener, a tako sam i ja iskreno osećao.
Mesec i po dana kasnije, on se
ponovo pojavio na mojim vratima. Prethodno mi je telefonom javio da bi ipak
zakazao novu sesiju kod mene. I da je u međuvremenu bio kod nekoliko
psihoterapeuta, ali da je odlučio da baš nas dvojica probamo da rešimo njegove probleme.
Još jednom sam proverio njegovu odlučnost. Rekoh mu: „Ja ti ništa ne mogu
garantovati, I.“ A on se ne pokoleba: „A ko mi odgovoran to može garantovati?“
I dodade: „Ja verujem da nas dvojica možemo to da rešimo.“
Prošlo je nekoliko meseci
našeg vrednog rada, i na sesijama, i preko domaćih zadataka, koji su nam
obojici bili dragi. Naravno da nije išlo lako. Bio je opterećen gotovo svim
sferama svog života. Čiji su volan u rukama držali drugi, a ne on. Bio je
uveliko usidren u stavu da su gotovo svi njegovi vozovi prošli. A tek je bio kročio u četvrtu deceniju.
Jednog dana pojavio se na
vratima mog stana sa manje sjaja u očima i više bora između njih, i sasvim
otvoreno mi priznao da je nezadovoljan brzinom napretka. Nisam bio zatečen.
Naprotiv,
bio sam potpuno svestan njegove nestrpljivosti, koja je i inače neprestano dolazila
do izražaja, te sam, zadovoljan njegovim dotadašnjim radom i malim ali vrlo
bitnim razvojem, takođe bio otvoren: „Žao mi je što tako misliš. Ja vidim tvoj
napredak. Iza tebe je dugi niz godina u kojima su se tvoji problemi samo
nagomilavali. A iza nas samo nekoliko meseci u kojima smo na njihovom
otklanjanju radili. Ako se odlučiš da nastavimo saradnju, jedna od glavnih tema
će nam biti – očekivanja. Potrudićemo se da umesto njih kreiramo i definišemo
ciljeve. Zatim, da shvatimo suštinsku razliku između očekivanja i ciljeva. I na
kraju, da živimo u skladu sa - ciljevima.“
I. je doneo odluku da
nastavimo. Na moje veliko zadovoljstvo. I više nijednom nije došao u dilemu da
stane sa našom saradnjom. Svoj zadatak smo izveli do kraja. Nakon nepunih
godinu i po dana rada.
Za njega, koji se oslobodio
opterećujućih strahova, i uzeo volan svog života u sopstvene ruke, to je bilo
vaskrsnuće.
A ja? Setih se one sjajne kineske
poslovice - da nije važno da li je mačka crna ili bela, da je mnogo važnije da
li ona uspešno lovi miševe. A ovde mi se, dozvolite,
čini da je I. i moja maca, bila i crna i bela.
U to ime, živeli!
GoKo.
Нема коментара:
Постави коментар
Voleo bih da pročitam i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com