Pages

POSTOJI LI SLUČAJNO? KAKO GA VI TUMAČITE?

Mnogo puta ste čuli, a možda i izgovorili, staru „mantru“ – Ništa nije slučajno. I doživeli je na sebi svojstven način. Većina ovu mudrost povezuje sa Verujem, onim religijskim ili nekim drugim. Pa u razumevanju (ne)postojanja slučajnosti uključuje Boga ili Univerzum, Kosmos, Svemir. Koji upravlja svime, pa i slučajnostima.



Sasvim suprotno od toga, poprilično često kontrirajući ovom prvom, stoji gledište da su slučajnosti plod nekakvog nekontrolisanog toka stvari, bez ikakvog jasnog reda. I da ono što se drugima učini i da ima neki značaj, jeste umišljanje istog. Pa obično, da bi ispalo i učevnije, to nazovu – koincidencijom. Mada je ovde svakako reč o različitim pojmovima.

No, da pojednostavimo, prvi bi da se slučajnostima bave, dok ovi drugi baš i ne bi. Pogotovo ne za ljubav prvima.

U mojih prvih dvadeset i pet godina života, pripadao sam, što da krijem, ovoj drugoj grupaciji. Pa sam sve što bi mi se učinilo slučajnim smatrao samo iznenađujućim, i ništa više. Ni vaspitanje, ni obrazovanje, a ni moja prirodna inteligencija nisu mi ukazivali na nekakvu zakonitu povezanost slučajnog sa bilo čim drugim. Znate već ono: „Zamisli, molim te, juče slučajno sretoh...“?!

A samim izgovaranjem reči slučajno presuđivao sam tim pojavama kao nekakvim mikrokosmičkim ogledalcadima makrokosmičkog (ne)reda, da ne kažem haosa, gde nebeska tela lebde, kruže ili jure, tamo-amo. I ništa više, smatrao sam. I razbijao ta ogledalca. Slučajni susreti ili događaji su mi bili kao meteori u noći, koji su odnekud, eto, pristigli u moj vidokrug. Da prospu malo svetlosti po mračnom nebu. Ponekad sam im se divio, ali češće sam ih ignorisao.

Potom je stiglo Verujem. I na slučajnosti sam počeo da gledam iz drugog ugla. Onog koji to pokušava da objasni. Pa se nametalo dobro poznato tumačenje: Svim tim upravlja On. I u svemu tome postoji zakonitost. Zakonitost slučajnosti.

Lepo mi je bilo u toj novoj koži, svakako lepše nego u staroj, u kojoj me slučajnosti nisu mnogo zanimale. Otkrivao sam tako potpuno nove prostore duše, prostore Svetlosti, koji nisu čekali da budu obasjani slabašnim meteori(ti)ma, nego su sve više sijali iznutra, spoznavanjem i razumevanjem oku nevidljivih zakonitosti.

Bilo je to vreme dubokog rada na Egu. Vreme stvaranja poretka u Ljubavi. Univerzalnoj ljubavi prema svetu koji me okružuje.

I upravo zahvaljujući nevidljivim zakonitostima i sve većem jačanju Svetlosti, tj. Luče u mom životu, i slučajno je dobilo novo tumačenje u mojoj duši.

Kroz tumačenje proisteklo iz značenja pojma Luče (luča - svetlost, iluminacija, obasjanost, vidljivost), a koje glasi da ako je nešto slučajno, ako ga tako doživimo, da je ono svakako s(a) Lučom, pa je tako i obasjano Svetlošću. Zato na njega treba da obratimo pažnju. Ovo tumačenje me i danas vodi stazom ličnog razvoja.

Ovim sam želeo da tračak pomenute Svetlosti usmerim i na vašu stazu, u veri da bi mogla da vam posluži...    

U to ime, živeli! 

GoKo.

Goran Kojic

Nema komentara:

Objavi komentar

Voleo bih da čujem i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com