Mnogo puta ste čuli, a možda i izgovorili, staru „mantru“ – Ništa nije slučajno. I doživeli je na sebi svojstven način. Većina ovu mudrost povezuje sa Verujem, onim religijskim ili nekim drugim. Pa u razumevanju (ne)postojanja slučajnosti uključuje Boga ili Univerzum, Kosmos, Svemir. Koji upravlja svime, pa i slučajnostima.
Sasvim suprotno od toga,
poprilično često kontrirajući ovom prvom, stoji gledište da su slučajnosti plod
nekakvog nekontrolisanog toka stvari, bez ikakvog jasnog reda. I da ono što se
drugima učini i da ima neki značaj, jeste umišljanje istog. Pa obično, da bi
ispalo i učevnije, to nazovu – koincidencijom. Mada je ovde svakako reč o
različitim pojmovima.
No, da pojednostavimo, prvi
bi da se slučajnostima bave, dok ovi drugi baš i ne bi. Pogotovo ne za ljubav
prvima.
U mojih prvih dvadeset i pet
godina života, pripadao sam, što da krijem, ovoj drugoj grupaciji. Pa sam sve
što bi mi se učinilo slučajnim smatrao samo iznenađujućim, i ništa više. Ni
vaspitanje, ni obrazovanje, a ni moja prirodna inteligencija nisu mi ukazivali
na nekakvu zakonitu povezanost slučajnog sa bilo čim drugim. Znate već ono:
„Zamisli, molim te, juče slučajno sretoh...“?!
A samim izgovaranjem reči
slučajno presuđivao sam tim pojavama kao nekakvim mikrokosmičkim ogledalcadima makrokosmičkog
(ne)reda, da ne kažem haosa, gde nebeska tela lebde, kruže ili jure, tamo-amo.
I ništa više, smatrao sam. I razbijao ta ogledalca. Slučajni susreti ili
događaji su mi bili kao meteori u noći, koji su odnekud, eto, pristigli u moj
vidokrug. Da prospu malo svetlosti po mračnom nebu. Ponekad sam im se divio,
ali češće sam ih ignorisao.
Potom je stiglo Verujem. I
na slučajnosti sam počeo da gledam iz drugog ugla. Onog koji to pokušava da
objasni. Pa se nametalo dobro poznato tumačenje: Svim tim upravlja On. I u
svemu tome postoji zakonitost. Zakonitost slučajnosti.
Lepo mi je bilo u toj novoj
koži, svakako lepše nego u staroj, u kojoj me slučajnosti nisu mnogo zanimale.
Otkrivao sam tako potpuno nove prostore duše, prostore Svetlosti, koji nisu
čekali da budu obasjani slabašnim meteori(ti)ma, nego su sve više sijali iznutra,
spoznavanjem i razumevanjem oku nevidljivih zakonitosti.
Bilo je to vreme dubokog
rada na Egu. Vreme stvaranja poretka u Ljubavi. Univerzalnoj ljubavi prema
svetu koji me okružuje.
I upravo zahvaljujući
nevidljivim zakonitostima i sve većem jačanju Svetlosti, tj. Luče u mom životu,
i slučajno je dobilo novo tumačenje u mojoj duši.
Kroz tumačenje proisteklo iz značenja
pojma Luče (luča - svetlost, iluminacija, obasjanost, vidljivost), a koje glasi
da ako je nešto slučajno, ako ga tako doživimo, da je ono svakako s(a) Lučom, pa je tako i obasjano
Svetlošću. Zato na njega treba da obratimo pažnju. Ovo tumačenje me i danas vodi stazom ličnog razvoja.
Ovim sam želeo da tračak pomenute Svetlosti usmerim i na vašu stazu, u veri da bi mogla da vam posluži...
U to ime, živeli!
GoKo.
Нема коментара:
Постави коментар
Voleo bih da pročitam i vaše cenjene komentare na ovu temu. Možete da ih podelite javno, u prostoru za komentare ispod teksta ili na email trener@umpasrce.com